Pristupi
Traži
Zadnje teme
Statistike
Imamo 2976 registrovanih korisnikaNajnoviji registrovani član je Ivica
Naši korisnici su poslali ukupno 14347 članaka u 5870 teme
Fluks 
PESNICA KOJA JE PROMENILA SRBIJU
Strana 1 od 1
PESNICA KOJA JE PROMENILA SRBIJU
od Admin Uto 18 Nov 2008 - 19:40
PESNICA KOJA JE PROMENILA SRBIJU
Desetak ljudi koji su organizovali Otpor prvi put javno za Pressmagazin iznose detalje svoje dvogodišnje borbe protiv Slobodana Miloševića.
Početak kraja vladavine Slobodana Miloševića došao je kada su beogradske fasade prvi put osvanule pod grafitima s naslikanom pesnicom. U tom trenutku, malo Beograđana je znalo šta ta pesnica znači i koga predstavlja, a već je četvoro studenta bilo uhapšeno. Bio je to početak dvogodišnje borbe, u kojoj nije bilo nedozvoljenih sredstava. To što se sudija koji je potpisao prvu presudu protiv Otporaša zvao Slobodan Milošević tek je dodatna simbolika za početak konačnog obračuna s tadašnjim režimom.
Deset godina kasnije, studenti koji su organizovali Otpor i promovisali pesnicu kao simbol borbe protiv diktatorske vlasti okupili su se da obeleže svojevrstan jubilej. Njih desetak, koje nazivamo osnivačima Otpora, više ne nosi kožne jakne (bar većina), uvukli su se u odela, minđuše su zamenili akt-tašnama. Raširili su svuda po svetu. Ivan Marović producira kompjutersku igricu o nenasilnoj borbi u Vašingtonu. Drugi su se obreli u politici. Ivan Andrić i Dejan Ranđić su pri LDP-u, Srđan Milivojević, Nenad Konstantinović i Slobodan Homen u DS-u. Miljana Jovanović i Nenad - Duda Petrović rade kao dizajneri. Vlada Pavlov iz Novog Sada je u diplomatiji. Još jedan od vođa Otpora iz Novog Sada Stanko Lazendić radi u građevinskoj inspekciji. Srđa Popović je univerzitetski profesor...
Policajac bez glave
Ne računajući opozicione lidere, malo je poznatih ličnosti smelo javno da stane uz Otpor. Savo Milošević bio je jedan od retkih, koji je poslao sliku u svet kada je odigrao utakmicu "Milošević protiv Miloševića". Kasnije je u Beogradu bila drama kada je Voja Brajović za vreme predstave "Bure baruta" u Narodnom pozorištu podigao pesnicu i pozdravio publiku.
Na snimanju filma "Munje" ekipa otporaša zamolila je Nebojšu Glogovca da im pomogne za plakat. Glogovcu, koji je nosio policijsku uniformu, dali su da obuče majicu Otpora i tako ga slikali. Ta fotografija postala je jedna od čuvenijih, slika policajca bez glave s Otporovom majicom.
- Bilo je posle nekog prebijanja studenata. Više i ne znam koje je bilo po redu. Pritisak sistema je bio preveliki. Otpor se pojavio kao organizovana grupa koja se bori protiv sistema. Sećam se da smo išli u kampanju po selima, gde smo ljudima pričali o Miloševiću i o svemu šta se tada događalo - priseća se danas Nebojša Glogovac.
Posle svih ovih godina, uspeli su da iznesu još jednu za Srbe neuobičajenu pobedu - ostali su prijatelji. Dok se za Pressmagazin prisećaju dešavanja s kraja prošlog veka, možete čuti i različita sećanja o nekim događajima, ali nikad da jedan za drugoga kažu neku lošu reč.
A, sve je počelo u jesen '98. godine kada je donet restriktivni Zakon o univerzitetu, a uz njega i "Vučićev" Zakon o informisanju. Grupa studenata iz Studentskih protesta iz '96, uz neke članove omladine opozicionih stranaka, formirala je Studentski pokret "Otpor". Prema priči otporaša, može se reći da je za okupljanje ljudi najzaslužniji bio Srđa Popović.
- Kada me je Srđa pozvao, nisam imao mnogo entuzijazma, ali sam posle dva sata ubeđivanja pristao. Za nekoliko dana, bio je prvi veliki sastanak u "Cesidu". Bilo je nas trideset. Polovina je odmah odustala, a mi ostali smo znali da je Milošević gotov jer je već u prvoj akciji uhapšeno četvoro ljudi. Prepoznali su način borbe kojim su oni došli na vlast. Bilo je jasno: pesnicama su došli, pesnicama će i otići - priseća se Slobodan Homen.
Srđa Popović nam kaže da se "u tim prvim okupljanjima stalno provlačila reč 'otpor', da treba pružati otpor". Tako se došlo do imena.
- Nisam bio u ekipi sa studentskog protesta. Bio sam predsednik omladine DS-a. Ne kažem da je DS bio loše mesto za realizaciju tih stvari, ali nama je to bilo nedovoljno - počinje Dejan Ranđić.
Oni se danas smeju na pitanja o finansiranju i stranim obaveštajnim službama. Kažu da nije tajna da su dobijali finansijsku pomoć za plakate i ostali materijal, kao i da su učestvovali na raznim seminarima za nenasilnu borbu. O njima je davno progovorio general Helvi, koji je u filmu "Rušenje diktatora" objasnio da je svoje polaznike obučavao "da se i nenasilna borba vodi principima rata - nikad ne smeš biti defanzivan".
- Neverica u to da je neko mogao to sam da smisli je oglušivanje o zdrav razum. Otpor je 1998. imao ime, imao i pesnicu. A onda mi neko kaže da je u martu 2000. neki general iz CIA napravio Otpor. Prve finansije smo imali u novembru '99, znači, posle bombardovanja kada smo već pokazali svoju snagu - tvrdi Miljana Jovanović, devojka koja je s Brankom Ilićem primila MTV nagradu.
Ona tvrdi da su se često s tih seminara vraćali pitajući se zašto slušaju te gluposti, kao i da im je ideja bila da naprave bauk od Otpora i da se svetu pokažu kao ozbiljna organizacija.
- Nama je bilo važno da nas ozbiljno shvate. To je bila svojevrsna diplomatska borba. Bila nam je potrebna podrška velikih nevladinih organizacija, pre svega u slučaju ako ovde krene neka masovna odmazda.
A, na odmazdu se nije dugo čekalo. "Dnevni telegraf" je zabranjen kada je objavio sliku Otpora na naslovnoj strani. I druge novine imale su probleme. A, onda je usledio rat. I sve je stalo.
- Nakon rata, krenuli smo iz neke apatije. Sve što je bilo crno u '98, još više se pogoršalo '99. Znali smo da nešto moramo da uradimo - priča Dejan Ranđić.
Počele su prve akcije. Srđa Popović objašnjava da im je najvažniji bio humor, čime bi privukli javnost. Tako su krenule akcije "Zgazi režim", s lecima Slobodana Miloševića po kojima svi gaze, ili dinar za smenu, kada su svi za jedan dinar mogli da udaraju bure s likom Slobodana Miloševića.
- Akcija dinar za smenu je bila čudo. Doneli smo bure, seli u baštu i gledali ljude kako udaraju bure s likom Miloševića. Kada se nakupilo dosta ljudi, policija hapsi bure. Nekoliko burića je uhapšeno tog dana. Bila je to prva pobeda - priseća se Ranđić.
Slično je bilo i s akcijom "Odlikovanje za ćurku" širom Srbije. Policija je "uhapsila" ćurku, a okupljeni narod je vikao: "Ćurka je kriva. Sram te bilo, ćurko jedna!"
Proslava Srpske nove godine je promenila sve. Miljana Jovanović kaže da je Otpor proslavu Srpske nove godine osmislio nakon što su stranke pripremile proslavu "velike nove godine".
Nakon što su podeljene nagrade javnim ličnostima koje su se suprotstavile režimu i svirke Dragoljuba Đuričića i njegovih bubnjara, tačno u ponoć, s video-bima puštene su umrlice poginulih u ratovima devedesetih. Glas s razglasa je čitao njihova imena. "Proslava" je završena tako što je taj isti glas rekao: "Srbija nema razloga za slavlje. Sad idemo kući. Naš odlazak s ovoga mesta biće poruka za Srbiju, znak da treba da stavimo prst na čelo jer ove godine život konačno mora da pobedi. Da ne bude više žrtava".
Bio je to glas današnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.
- Bio je potreban neko s lepim glasom da pročita tekst. Pitali smo nekoliko glumaca koji nisu hteli. I neko se setio da Boris ima super glas - kaže Milja.
Slobodan Homen seća se Tadića, koji im je rekao: "Ljudi, vi ste ludi. S vama sam do kraja."
Kako je nastala pesnica?
Čuvenu pesnicu koja je danas postala simbol pokreta otpora širom sveta nacrtao je Nenad - Duda Petrović. I to zato što je bio zaljubljen.
- Devedeset osme godine, došle su kod mene Ana i Dragana. Dragana je bila devojka u koju sam tada bio strašno zaljubljen, a Ana mi je bila dobra drugarica. One su mi objasnile da im treba znak za neku studentsku organizaciju i da im treba neko ko dobro crta stripove. A taj sam ja. Barem sam tada bio. Potpuno naložen da impresioniram Draganu, zalegnem ozbiljno na posao. I posle dva sata dobili smo pesnicu. Ideja da znak bude baš pesnica bila je njihova.
Kasnije sam saznao ko je to i smislio. Sa Srđom Popovićem sam od petog razreda osnovne škole sedeo zajedno u klupi. Danas smo dogurali i do kumstva. Ali tada nisam imao pojma da on ima veze s tom organizacijom. Ne znam zašto me on nije zvao. Verovatno je prepustio Dragani. S Draganom se i danas često viđam, dobri smo drugari. Ali, eto, posle svih tih godina druženja, ispostavilo se da mi je baš Ana bila suđena.
A Dejan Ranđić tvrdi da im je tada izgledalo da će Sloba vladati još milion godina, ali da su oni odlučili: "Ovo je ta godina".
- Bio je novembar '99. Pravili smo skup na Platou i šetnju po gradu. Ali zaseda Skupština Srbije i policija nam kaže biće batina ako krenete u tom pravcu. Na dvesta metara od Skupštine nismo znali šta da radimo, gde ćemo. I skrenuli smo ka Skupštini. Išli smo napred, išla je policija na nas. Počela je da nas tuče, tukli smo se i mi s njom - seća se Dejan Ranđić prvog sukoba s policijom
Bio je to prvi veliki susret s policijom, a posle svih ovih godina, među Otporašima je ostalo pitanje: "Ko je skrenuo levo?"
Privođenja, hapšenja, prismotre - postali su deo svakodnevice. Jedan od poslednjih slučajeva kada se cela ekipa sastala desio se u restoranu Lion u Bulevaru. Srđan Milivojević bio je ubeđen da će sve da ih pohapse. I pomalo nervirao ostale.
- Bilo je to u vreme protesta zbog otimanja Studija B. U Beogradu je tih dana bilo surovo prebijanje ljudi - priča Srđan Milivojević. - Obavestili su me da imamo veliki sastanak kod kafane Lion. Srđa mi je rekao da budem ispred Skupštine grada i da će me pokupiti. Došla su još trojica ljudi, za koje sam bio siguran da su policajci. Jedan se sagnuo i pozadi mu je virio pištolj. Tako smo tu stajali, ni ja ni oni nismo znali koga čekamo. Stigao je Srđa i pokazao mi u koji auto da uletim. I unutra je bio Boris Tadić, on me odvezao na taj sastanak. Znali smo da nas prati crveni "golf", a onda čuli da dolaze da nas pokupe. Izleteli smo kroz prozore i posle pet minuta gledali marice kako dolaze.
Beogradski otporaši kažu da su na neki način bili zaštićeni. U manjim mestima po Srbiji hapšenja su bila češća. Vlada Pavlov iz Novog Sada objašnjava nam da je i posle 2000. pričao s nekim sociolozima i profesorima i da mu ni danas nije jasno zašto je baš u Vojvodini bilo toliko hapšenja.
Srđan Milivojević: Policija i ja
Istog dana kada je bombardovanje završeno, u Kruševcu je bio vatromet. Posle takvog stradanja, gde je poginulo 56 mojih prijatelja, rođaka, školskih drugova, neko je rešio da se to proslavi vatrometom. Te noći sam se s macolom popeo na zgradu jedne od tada vladajućih stranka i pokidao neke antene i telefonske kablove. Hapšen sam četrdesetak puta. Jedne noći u tri ujutru su došli da me uhapse. Pretresli su kuću, maltretirali oca i majku, a mene su priveli. Onda su me doveli u policijsku stanicu i pitali: "Je l' znaš zašto si ti ovde?" Rekao sam: "Kako ne bih znao. Svako jutro se budim u tri sata i strašno mi se ide u toalet. Vrlo često se uspavam pa sam zamolio policiju da dođe da me probudi".
Onda su mi rekli da izađem napolje i da pročitam šta piše na vratima. Izašao sam i pročitao: "Odeljenje za krvne i seksualne delikte". A onda sam rekao: "Vidi ti šta piše i dobro zapamti. Ne mogu svako jutro u tri sata da ustajem i da ti čitam šta ti piše na vratima".
A onda su me pitali da li znam zašto sam ovde. Rekao sam: "Verovatno zbog ovog seksualnog delikta. Pošto sam ja rešio da sjebem vlast, organizovao sam zato grupu Otpor".
- Mislim da je po Vojvodini bilo četiri puta više hapšenja nego u ostatku Srbije. U Beogradu su možda imali više problema s DB-om. Mi smo ovde imali probleme tipa ošamari me na ulici i odvede u stanicu. Drži me tamo 22 sata. I onda išutira napolje. I tako ukrug - priseća se Pavlov.
- Trudili smo se da obesmislimo taj mehanizam. Policija je svima postavljala ista pitanja. Ko je vođa, odakle se finansirate. Postigli smo da ljudi u Subotici, Leskovcu, Kraljevu daju iste odgovore na ta pitanja. Ko je vođa: "Ja sam jedan od deset hiljada vođa". Ko vas finansira: "Dijaspora". Došli smo do toga da se naši ljudi uopšte nisu plašili hapšenja. Jednom sam malo gore prošao. Uhapšeno je nas 17, a mene i Ivana Andrića DB je uzeo u obradu - priča Dejan Ranđić.
Slobodan Homen priča nam kako je jednom otišao u MUP u Majke Jevrosime. Tamo su Branko Ilić i šest mladih aktivista bili privedeni zato što su imali bedževe. "Pitao sam komandira u čemu je problem. Rekao mi je da nema problema, samo što su rekli klincima da skinu bedževe, a oni nisu hteli. Ušao sam u prostoriju gde su oni bili, rekao im: "Klinci, skidajte bedževe". I oni su, kao po komandi, skinuli bedževe i krenuli sa mnom ka izlazu. Tada mi je komandir rekao: "Au, vi ste kao vojska. Sigurno ćete da uspete".
Dok će Milja Jovanović reći: "Sada možda sve deluje smešno, ali ja sam tada bila alergična na zvuk mobilnog telefona. Kada zazvoni u devet uveče, znam da je neka frka, da je neko uhapšen ili da su nam zaplenili materijal. Ili nešto gore. A to se dešavalo svako veče. Dešavalo mi se na skupovima da mi priđu debeovci. Pitaju kuda idemo. Da li idemo na Dedinje. Ja kažem: 'Ne. Oni kažu: 'OK'. I tu se završi. Neke od njih sam znala još od studentskog protesta. Nisam se plašila tih ljudi koji imaju lice. Plašila sam se onih koje ne vidimo."
Nenad Konstantinović ispričao nam je kako je dobio dojavu da ne bi trebalo da vozi automobil. "Nisam vozio auto tri ili četiri meseca. Ta kola je u Čika Ljubinoj ulici nekoliko puta zaredom podizao pauk. U novembru 2000, kada se sve završilo, uzeo sam ta kola, i potpuno zaboravio na sve to. Krenuo sam na put za Prokuplje. Na autoputu, pri nekoj većoj brzini, otpao je točak, poluosovina i amortizer, koji su u komadu odleteli na drugu stranu puta. Od auta nije ostalo ništa. Posle smo zvali ljude koji se razumeju i rekli su da je tu nešto odšrafljeno."
Na dan održavanja Kongresa SPS-a 17. februara 2000. i Otpor organizuje svoj prvi kongres.
- Tada dobijamo ime Narodni pokret "Otpor". Naša strategija je bila da svako može individualno da pruža otpor na mestu na kome se nalazi. Na poslu, u kraju. Bez obzira na to da li su stariji ili mlađi ljudi. To Milošević nije mogao da spreči. Mogao je da spreči mitinge, akcije, šetnje, ali nije mogao da spreči individualni otpor nekoliko miliona ljudi - objašnjava Konstatinović.
U aprilu se održava veliki miting opozicije. Iz Novog Sada Vlada Pavlov dovodi nekoliko stotina vojvođanskih otporaša, početkom maja događa se "požarevački slučaj" kada ekipa Marka Miloševića, u njegovom kafiću "Pasaž", maltretira Dragana Milanovića. Markov "prijatelj", sa znamenitim nadimkom Roleks, naređuje mu da pred njima pocepa regrutnicu Otpora i potpiše pristupnicu Julu. Milanoviću u pomoć pritiču Momčilo Veljković i Radojko Luković, koji dobijaju batine. Odgovor je kampanja "Lice Srbije", s plakatima na kojima je fotografija prebijenog Radojka Lukovića.
I vlast počinje svoju kampanju u kojoj su na plakatima predstavljeni otporaši s fašističkom simbolikom i natpisima "Madlen jugend". Trinaestog maja ubijen je Boško Perošević, vojvođanski funkcioner SPS-a, a ubistvo se pripisuje vođama novosadskog Otpora Stanku Lazendiću i Milošu Gagiću.
Samo dan nakon toga, savezni ministar informisanja Goran Matić diktira okupljenim novinarima: "Onaj ko pokušava da predstavi Otpor kao studentsku organizaciju, greši. Otpor je neofašistička, teroristička organizacija u tradiciji 'Crvenih brigada'."
Desetak ljudi koji su organizovali Otpor prvi put javno za Pressmagazin iznose detalje svoje dvogodišnje borbe protiv Slobodana Miloševića.
Početak kraja vladavine Slobodana Miloševića došao je kada su beogradske fasade prvi put osvanule pod grafitima s naslikanom pesnicom. U tom trenutku, malo Beograđana je znalo šta ta pesnica znači i koga predstavlja, a već je četvoro studenta bilo uhapšeno. Bio je to početak dvogodišnje borbe, u kojoj nije bilo nedozvoljenih sredstava. To što se sudija koji je potpisao prvu presudu protiv Otporaša zvao Slobodan Milošević tek je dodatna simbolika za početak konačnog obračuna s tadašnjim režimom.
Deset godina kasnije, studenti koji su organizovali Otpor i promovisali pesnicu kao simbol borbe protiv diktatorske vlasti okupili su se da obeleže svojevrstan jubilej. Njih desetak, koje nazivamo osnivačima Otpora, više ne nosi kožne jakne (bar većina), uvukli su se u odela, minđuše su zamenili akt-tašnama. Raširili su svuda po svetu. Ivan Marović producira kompjutersku igricu o nenasilnoj borbi u Vašingtonu. Drugi su se obreli u politici. Ivan Andrić i Dejan Ranđić su pri LDP-u, Srđan Milivojević, Nenad Konstantinović i Slobodan Homen u DS-u. Miljana Jovanović i Nenad - Duda Petrović rade kao dizajneri. Vlada Pavlov iz Novog Sada je u diplomatiji. Još jedan od vođa Otpora iz Novog Sada Stanko Lazendić radi u građevinskoj inspekciji. Srđa Popović je univerzitetski profesor...
Policajac bez glave
Ne računajući opozicione lidere, malo je poznatih ličnosti smelo javno da stane uz Otpor. Savo Milošević bio je jedan od retkih, koji je poslao sliku u svet kada je odigrao utakmicu "Milošević protiv Miloševića". Kasnije je u Beogradu bila drama kada je Voja Brajović za vreme predstave "Bure baruta" u Narodnom pozorištu podigao pesnicu i pozdravio publiku.
Na snimanju filma "Munje" ekipa otporaša zamolila je Nebojšu Glogovca da im pomogne za plakat. Glogovcu, koji je nosio policijsku uniformu, dali su da obuče majicu Otpora i tako ga slikali. Ta fotografija postala je jedna od čuvenijih, slika policajca bez glave s Otporovom majicom.
- Bilo je posle nekog prebijanja studenata. Više i ne znam koje je bilo po redu. Pritisak sistema je bio preveliki. Otpor se pojavio kao organizovana grupa koja se bori protiv sistema. Sećam se da smo išli u kampanju po selima, gde smo ljudima pričali o Miloševiću i o svemu šta se tada događalo - priseća se danas Nebojša Glogovac.
Posle svih ovih godina, uspeli su da iznesu još jednu za Srbe neuobičajenu pobedu - ostali su prijatelji. Dok se za Pressmagazin prisećaju dešavanja s kraja prošlog veka, možete čuti i različita sećanja o nekim događajima, ali nikad da jedan za drugoga kažu neku lošu reč.
A, sve je počelo u jesen '98. godine kada je donet restriktivni Zakon o univerzitetu, a uz njega i "Vučićev" Zakon o informisanju. Grupa studenata iz Studentskih protesta iz '96, uz neke članove omladine opozicionih stranaka, formirala je Studentski pokret "Otpor". Prema priči otporaša, može se reći da je za okupljanje ljudi najzaslužniji bio Srđa Popović.
- Kada me je Srđa pozvao, nisam imao mnogo entuzijazma, ali sam posle dva sata ubeđivanja pristao. Za nekoliko dana, bio je prvi veliki sastanak u "Cesidu". Bilo je nas trideset. Polovina je odmah odustala, a mi ostali smo znali da je Milošević gotov jer je već u prvoj akciji uhapšeno četvoro ljudi. Prepoznali su način borbe kojim su oni došli na vlast. Bilo je jasno: pesnicama su došli, pesnicama će i otići - priseća se Slobodan Homen.
Srđa Popović nam kaže da se "u tim prvim okupljanjima stalno provlačila reč 'otpor', da treba pružati otpor". Tako se došlo do imena.
- Nisam bio u ekipi sa studentskog protesta. Bio sam predsednik omladine DS-a. Ne kažem da je DS bio loše mesto za realizaciju tih stvari, ali nama je to bilo nedovoljno - počinje Dejan Ranđić.
Oni se danas smeju na pitanja o finansiranju i stranim obaveštajnim službama. Kažu da nije tajna da su dobijali finansijsku pomoć za plakate i ostali materijal, kao i da su učestvovali na raznim seminarima za nenasilnu borbu. O njima je davno progovorio general Helvi, koji je u filmu "Rušenje diktatora" objasnio da je svoje polaznike obučavao "da se i nenasilna borba vodi principima rata - nikad ne smeš biti defanzivan".
- Neverica u to da je neko mogao to sam da smisli je oglušivanje o zdrav razum. Otpor je 1998. imao ime, imao i pesnicu. A onda mi neko kaže da je u martu 2000. neki general iz CIA napravio Otpor. Prve finansije smo imali u novembru '99, znači, posle bombardovanja kada smo već pokazali svoju snagu - tvrdi Miljana Jovanović, devojka koja je s Brankom Ilićem primila MTV nagradu.
Ona tvrdi da su se često s tih seminara vraćali pitajući se zašto slušaju te gluposti, kao i da im je ideja bila da naprave bauk od Otpora i da se svetu pokažu kao ozbiljna organizacija.
- Nama je bilo važno da nas ozbiljno shvate. To je bila svojevrsna diplomatska borba. Bila nam je potrebna podrška velikih nevladinih organizacija, pre svega u slučaju ako ovde krene neka masovna odmazda.
A, na odmazdu se nije dugo čekalo. "Dnevni telegraf" je zabranjen kada je objavio sliku Otpora na naslovnoj strani. I druge novine imale su probleme. A, onda je usledio rat. I sve je stalo.
- Nakon rata, krenuli smo iz neke apatije. Sve što je bilo crno u '98, još više se pogoršalo '99. Znali smo da nešto moramo da uradimo - priča Dejan Ranđić.
Počele su prve akcije. Srđa Popović objašnjava da im je najvažniji bio humor, čime bi privukli javnost. Tako su krenule akcije "Zgazi režim", s lecima Slobodana Miloševića po kojima svi gaze, ili dinar za smenu, kada su svi za jedan dinar mogli da udaraju bure s likom Slobodana Miloševića.
- Akcija dinar za smenu je bila čudo. Doneli smo bure, seli u baštu i gledali ljude kako udaraju bure s likom Miloševića. Kada se nakupilo dosta ljudi, policija hapsi bure. Nekoliko burića je uhapšeno tog dana. Bila je to prva pobeda - priseća se Ranđić.
Slično je bilo i s akcijom "Odlikovanje za ćurku" širom Srbije. Policija je "uhapsila" ćurku, a okupljeni narod je vikao: "Ćurka je kriva. Sram te bilo, ćurko jedna!"
Proslava Srpske nove godine je promenila sve. Miljana Jovanović kaže da je Otpor proslavu Srpske nove godine osmislio nakon što su stranke pripremile proslavu "velike nove godine".
Nakon što su podeljene nagrade javnim ličnostima koje su se suprotstavile režimu i svirke Dragoljuba Đuričića i njegovih bubnjara, tačno u ponoć, s video-bima puštene su umrlice poginulih u ratovima devedesetih. Glas s razglasa je čitao njihova imena. "Proslava" je završena tako što je taj isti glas rekao: "Srbija nema razloga za slavlje. Sad idemo kući. Naš odlazak s ovoga mesta biće poruka za Srbiju, znak da treba da stavimo prst na čelo jer ove godine život konačno mora da pobedi. Da ne bude više žrtava".
Bio je to glas današnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.
- Bio je potreban neko s lepim glasom da pročita tekst. Pitali smo nekoliko glumaca koji nisu hteli. I neko se setio da Boris ima super glas - kaže Milja.
Slobodan Homen seća se Tadića, koji im je rekao: "Ljudi, vi ste ludi. S vama sam do kraja."
Kako je nastala pesnica?
Čuvenu pesnicu koja je danas postala simbol pokreta otpora širom sveta nacrtao je Nenad - Duda Petrović. I to zato što je bio zaljubljen.
- Devedeset osme godine, došle su kod mene Ana i Dragana. Dragana je bila devojka u koju sam tada bio strašno zaljubljen, a Ana mi je bila dobra drugarica. One su mi objasnile da im treba znak za neku studentsku organizaciju i da im treba neko ko dobro crta stripove. A taj sam ja. Barem sam tada bio. Potpuno naložen da impresioniram Draganu, zalegnem ozbiljno na posao. I posle dva sata dobili smo pesnicu. Ideja da znak bude baš pesnica bila je njihova.
Kasnije sam saznao ko je to i smislio. Sa Srđom Popovićem sam od petog razreda osnovne škole sedeo zajedno u klupi. Danas smo dogurali i do kumstva. Ali tada nisam imao pojma da on ima veze s tom organizacijom. Ne znam zašto me on nije zvao. Verovatno je prepustio Dragani. S Draganom se i danas često viđam, dobri smo drugari. Ali, eto, posle svih tih godina druženja, ispostavilo se da mi je baš Ana bila suđena.
A Dejan Ranđić tvrdi da im je tada izgledalo da će Sloba vladati još milion godina, ali da su oni odlučili: "Ovo je ta godina".
- Bio je novembar '99. Pravili smo skup na Platou i šetnju po gradu. Ali zaseda Skupština Srbije i policija nam kaže biće batina ako krenete u tom pravcu. Na dvesta metara od Skupštine nismo znali šta da radimo, gde ćemo. I skrenuli smo ka Skupštini. Išli smo napred, išla je policija na nas. Počela je da nas tuče, tukli smo se i mi s njom - seća se Dejan Ranđić prvog sukoba s policijom
Bio je to prvi veliki susret s policijom, a posle svih ovih godina, među Otporašima je ostalo pitanje: "Ko je skrenuo levo?"
Privođenja, hapšenja, prismotre - postali su deo svakodnevice. Jedan od poslednjih slučajeva kada se cela ekipa sastala desio se u restoranu Lion u Bulevaru. Srđan Milivojević bio je ubeđen da će sve da ih pohapse. I pomalo nervirao ostale.
- Bilo je to u vreme protesta zbog otimanja Studija B. U Beogradu je tih dana bilo surovo prebijanje ljudi - priča Srđan Milivojević. - Obavestili su me da imamo veliki sastanak kod kafane Lion. Srđa mi je rekao da budem ispred Skupštine grada i da će me pokupiti. Došla su još trojica ljudi, za koje sam bio siguran da su policajci. Jedan se sagnuo i pozadi mu je virio pištolj. Tako smo tu stajali, ni ja ni oni nismo znali koga čekamo. Stigao je Srđa i pokazao mi u koji auto da uletim. I unutra je bio Boris Tadić, on me odvezao na taj sastanak. Znali smo da nas prati crveni "golf", a onda čuli da dolaze da nas pokupe. Izleteli smo kroz prozore i posle pet minuta gledali marice kako dolaze.
Beogradski otporaši kažu da su na neki način bili zaštićeni. U manjim mestima po Srbiji hapšenja su bila češća. Vlada Pavlov iz Novog Sada objašnjava nam da je i posle 2000. pričao s nekim sociolozima i profesorima i da mu ni danas nije jasno zašto je baš u Vojvodini bilo toliko hapšenja.
Srđan Milivojević: Policija i ja
Istog dana kada je bombardovanje završeno, u Kruševcu je bio vatromet. Posle takvog stradanja, gde je poginulo 56 mojih prijatelja, rođaka, školskih drugova, neko je rešio da se to proslavi vatrometom. Te noći sam se s macolom popeo na zgradu jedne od tada vladajućih stranka i pokidao neke antene i telefonske kablove. Hapšen sam četrdesetak puta. Jedne noći u tri ujutru su došli da me uhapse. Pretresli su kuću, maltretirali oca i majku, a mene su priveli. Onda su me doveli u policijsku stanicu i pitali: "Je l' znaš zašto si ti ovde?" Rekao sam: "Kako ne bih znao. Svako jutro se budim u tri sata i strašno mi se ide u toalet. Vrlo često se uspavam pa sam zamolio policiju da dođe da me probudi".
Onda su mi rekli da izađem napolje i da pročitam šta piše na vratima. Izašao sam i pročitao: "Odeljenje za krvne i seksualne delikte". A onda sam rekao: "Vidi ti šta piše i dobro zapamti. Ne mogu svako jutro u tri sata da ustajem i da ti čitam šta ti piše na vratima".
A onda su me pitali da li znam zašto sam ovde. Rekao sam: "Verovatno zbog ovog seksualnog delikta. Pošto sam ja rešio da sjebem vlast, organizovao sam zato grupu Otpor".
- Mislim da je po Vojvodini bilo četiri puta više hapšenja nego u ostatku Srbije. U Beogradu su možda imali više problema s DB-om. Mi smo ovde imali probleme tipa ošamari me na ulici i odvede u stanicu. Drži me tamo 22 sata. I onda išutira napolje. I tako ukrug - priseća se Pavlov.
- Trudili smo se da obesmislimo taj mehanizam. Policija je svima postavljala ista pitanja. Ko je vođa, odakle se finansirate. Postigli smo da ljudi u Subotici, Leskovcu, Kraljevu daju iste odgovore na ta pitanja. Ko je vođa: "Ja sam jedan od deset hiljada vođa". Ko vas finansira: "Dijaspora". Došli smo do toga da se naši ljudi uopšte nisu plašili hapšenja. Jednom sam malo gore prošao. Uhapšeno je nas 17, a mene i Ivana Andrića DB je uzeo u obradu - priča Dejan Ranđić.
Slobodan Homen priča nam kako je jednom otišao u MUP u Majke Jevrosime. Tamo su Branko Ilić i šest mladih aktivista bili privedeni zato što su imali bedževe. "Pitao sam komandira u čemu je problem. Rekao mi je da nema problema, samo što su rekli klincima da skinu bedževe, a oni nisu hteli. Ušao sam u prostoriju gde su oni bili, rekao im: "Klinci, skidajte bedževe". I oni su, kao po komandi, skinuli bedževe i krenuli sa mnom ka izlazu. Tada mi je komandir rekao: "Au, vi ste kao vojska. Sigurno ćete da uspete".
Dok će Milja Jovanović reći: "Sada možda sve deluje smešno, ali ja sam tada bila alergična na zvuk mobilnog telefona. Kada zazvoni u devet uveče, znam da je neka frka, da je neko uhapšen ili da su nam zaplenili materijal. Ili nešto gore. A to se dešavalo svako veče. Dešavalo mi se na skupovima da mi priđu debeovci. Pitaju kuda idemo. Da li idemo na Dedinje. Ja kažem: 'Ne. Oni kažu: 'OK'. I tu se završi. Neke od njih sam znala još od studentskog protesta. Nisam se plašila tih ljudi koji imaju lice. Plašila sam se onih koje ne vidimo."
Nenad Konstantinović ispričao nam je kako je dobio dojavu da ne bi trebalo da vozi automobil. "Nisam vozio auto tri ili četiri meseca. Ta kola je u Čika Ljubinoj ulici nekoliko puta zaredom podizao pauk. U novembru 2000, kada se sve završilo, uzeo sam ta kola, i potpuno zaboravio na sve to. Krenuo sam na put za Prokuplje. Na autoputu, pri nekoj većoj brzini, otpao je točak, poluosovina i amortizer, koji su u komadu odleteli na drugu stranu puta. Od auta nije ostalo ništa. Posle smo zvali ljude koji se razumeju i rekli su da je tu nešto odšrafljeno."
Na dan održavanja Kongresa SPS-a 17. februara 2000. i Otpor organizuje svoj prvi kongres.
- Tada dobijamo ime Narodni pokret "Otpor". Naša strategija je bila da svako može individualno da pruža otpor na mestu na kome se nalazi. Na poslu, u kraju. Bez obzira na to da li su stariji ili mlađi ljudi. To Milošević nije mogao da spreči. Mogao je da spreči mitinge, akcije, šetnje, ali nije mogao da spreči individualni otpor nekoliko miliona ljudi - objašnjava Konstatinović.
U aprilu se održava veliki miting opozicije. Iz Novog Sada Vlada Pavlov dovodi nekoliko stotina vojvođanskih otporaša, početkom maja događa se "požarevački slučaj" kada ekipa Marka Miloševića, u njegovom kafiću "Pasaž", maltretira Dragana Milanovića. Markov "prijatelj", sa znamenitim nadimkom Roleks, naređuje mu da pred njima pocepa regrutnicu Otpora i potpiše pristupnicu Julu. Milanoviću u pomoć pritiču Momčilo Veljković i Radojko Luković, koji dobijaju batine. Odgovor je kampanja "Lice Srbije", s plakatima na kojima je fotografija prebijenog Radojka Lukovića.
I vlast počinje svoju kampanju u kojoj su na plakatima predstavljeni otporaši s fašističkom simbolikom i natpisima "Madlen jugend". Trinaestog maja ubijen je Boško Perošević, vojvođanski funkcioner SPS-a, a ubistvo se pripisuje vođama novosadskog Otpora Stanku Lazendiću i Milošu Gagiću.
Samo dan nakon toga, savezni ministar informisanja Goran Matić diktira okupljenim novinarima: "Onaj ko pokušava da predstavi Otpor kao studentsku organizaciju, greši. Otpor je neofašistička, teroristička organizacija u tradiciji 'Crvenih brigada'."
Admin
- Pol :
Godina : 37
Zodijak :
Broj poruka : 12371
Poena : 6910
Reputacija : 12
Datum upisa : 11.06.2008
Boris kao Sloba
od Admin Uto 18 Nov 2008 - 19:43
Boris kao Sloba
Otporaši su učestvovali na seminaru za buduću demokratsku opoziciju Srbije, koji je u Crnoj Gori organizovao Centar za moderne veštine. Predavač je bila Neda Arnerić, a u grupi su bili ekipa iz Otpora i Boris Tadić. Organizovana je radionica na kojoj je neko trebalo da glumi Slobodana Miloševića, a ostali da mu postavljaju pitanja. Niko nije hteo da bude Sloba. A onda je Srđan Milivojević rekao: "Mislim da Boris ima sve predispozicije da bude predsednik Srbije". I Boris je bio predsednik Srbije, a Otporaši su mu postavljali pitanja.
- U pripremi je bio zakon o terorističkim organizacijama, kojim je vlast htela da se reši Otpora. Ličnim kanalima poslali smo poruku radikalima. Rekli smo Aleksandru Vučiću: "Šta mislite, šta će biti posle? Ko je sledeći?" - priseća se Srđa Popović i kaže da ne zna koliko je to imalo uticaja, "ali ni radikali nisu podržali zakon, pa nije ni usvojen".
Prvog avgusta trebalo je krenuti u kampanju.
- Ništa se nije znalo, Vuk (Drašković) je već otišao, a Đinđić je još ubeđivao Koštunicu da se kandiduje. Morali smo da idemo u negativnu kampanju - nastavlja Srđa Popović.
I tada je nastao slogan "Gotov je!". Najefektniji slogan u poslednjih dvadeset godina, koji će ući u udžbenike političkog marketinga i raširiti se po celom svetu. Slogan se vezuje za Srđu Popovića, koji je bio direktor kampanje, kao i kruševačkog tribuna Srđana Milivojevića, koji je prvobitan predlog "Gotovo je", preobličio u "Gotov je!"
Kada je došao peti oktobar, posao otporaša je bio završen. Mada će Srđan Milivojević reći da bez "Otpora ne bi bilo ni petog oktobra", većina Otporovih veterana će kazati da je njihov zadatak bio "da se otvori put promenama, i da ljudi shvate da su promene moguće".
Ovde se razilaze njihova mišljenja, baš kao što su se podelili i kod kampanje "Overi" kada je uspostavljena DOS-ova vlast u republici. I tada je bilo pitanje gde će dalje Otpor. Neki su bili za to da postane stranka, neki za NGO, neki da se zatvori priča. U narednih nekoliko godina bilo je od svega pomalo. Na kraju je Otpor prerastao u političku stranku i propao na izborima jer mu je sudbina, baš kao i petooktobarskom bageru, odredila neko drugo mesto u istoriji.
Možda bi zato danas najefektnija proslava jubileja bila akcija Otporovih veterana u kojoj SPS-ov ministar policije šalje svoje mundire da zaplene propagandni materijal zbog oglašavanja na nedozvoljenim mestima. Ali, to je samo još jedna ironija srpske politike.
Bauk kruži svetom, bauk Otpora
Na mitingu u aprilu 2000, Vlada Pavlov popeo se na binu, pružio zastavu s pesnicom liderima opozicije i rekao: "Gospodo lideri..." Ova scena izaziva ovacije svuda, od Polinezije do podsaharske Afrike
Piše: Igor Marović
Pre nešto više od nedelju dana republikanski senator Gordon Smit izgubio je na izborima u Oregonu u veoma tesnoj trci. Jedan od problema s kojim se suočio bili su aktivisti koji su neprestano dolazili u njegovu kancelariju i tražili da obeća da će glasati protiv rata u Iraku. Svaki put bi bili uhapšeni, neki i šest puta. Plan se zvao: poseta - hapšenje - mediji. To je poslednje što mu je trebalo u kampanji za reizbor.
Nedelju dana pre toga, predsednik Maldiva Mamun Abdul Gajum je svrgnut s vlasti posle tri decenije. I on je bio suočen sa sličnim problemom - stotine aktivista bile su spremne da budu uhapšene, ljudi koji se ne sećaju vremena pre Gajuma i koji su želeli da vide kako će Maldivi izgledati bez njega. Nisu pomogla hapšenja, zastrašivanja, prebijanja, delili su se leci, organizovali protesti i na kraju je Gajum poražen.
Šta ova dva događaja imaju zajedničko? Aktivisti u Oregonu i aktivisti na Maldivima znaju šta je Otpor, gde je Srbija i ko je bio Milošević. Otpor je njima bio dokaz da studenti mogu da uzmu stvar u svoje ruke. Ali ne samo njima. O Otporu se pričalo u Libanu 2005, na Trgu mučenika u Bejrutu, gde je libanska omladina danonoćno protestovala nakon Haririjevog ubistva, sve dok se sirijske okupacione trupe nisu povukle. O Otporu se pričalo u Ukrajini, na Majdanu, centralnom trgu u Kijevu, dok je ukrajinska omladina nedeljama protestovala protiv krađe glasova, sve dok Kučma nije dozvolio da se izbori ponove. O Otporu se i dan-danas priča u Burmi, Zimbabveu, Egiptu...
Nesumnjivo je da se ovaj nekadašnji pokret studenata protiv Miloševića pretvorio u svetski fenomen. Svi filmovi snimljeni o padu Miloševića su filmovi o Otporu. Napisano je na desetine knjiga, odbranjeno na stotine doktorskih i magistarskih radova, napisano na hiljade članaka. Ali, šta se zapravo krije iza ovog najnovijeg srpskog uspeha?
Teoretičari zavere su odmah zaključili da se iza svega krije Amerika. Međutim, istina je mnogo jednostavnija. Ljudi u ovim zemljama nisu mogli više da trpe autoritarnu i korumpiranu vlast. Osvrnuli su se oko sebe i videli nas, videli su narod koji se suočio s potpunim društvenim, političkim i ekonomskim kolapsom, s raspadom zemlje, ratovima, sankcijama, bombardovanjem, ubistvima, progonima, diktaturom i koji je posle svega uspeo da diktatora ukloni bez ijednog ispaljenog metka. Videli su Srbiju i rekli: "Ako su oni uspeli, uspećemo i mi".
Pored inspiracije, Otpor je dao veliki doprinos nenasilnoj revolucionarnoj praksi. Možda je najvažnije što bivši Otporovi aktivisti danas objašnjavaju opozicionarima širom zemaljske kugle važnost strategije i organizacije. To što se neko bori za pravu stvar neće mu garantovati pobedu. Ono što donosi pobedu je jedinstvo, dobar plan i nenasilna disciplina.
Jedinstvo svih demokratskih snaga je jedna od mantri o kojoj se priča na sve strane. Pod svim autoritarnim režimima možemo videti razjedinjenu opoziciju, mnoštvo partija u međusobnoj svađi. Sećamo se - to je bio slučaj u Srbiji i jedan od izvora Miloševićeve vlasti, ali u tome Srbija nije bila jedinstvena. Ono po čemu je Srbija interesantna je način na koji se opozicija ujedinila pod pritiskom građana koji je kulminirao na mitingu aprila 2000. kada se Vlada Pavlov popeo na binu, pružio opozicionim liderima zastavu s pesnicom i rekao: "Gospodo lideri..." Ova scena izaziva ovacije svuda, od Polinezije do podsaharske Afrike, gde god se prikazuju filmovi o padu Miloševića. Opoziciju treba dovesti u red, ujediniti je, a onda se okrenuti režimu - to je jedna od Otporovih lekcija.
Planiranje je nešto što se baš ne može pripisati našem narodu, ali dobar plan uvek donosi rezultate. Plan za izbore 2000, za motivaciju glasača, za praćenje i kontrolu izbora, plan akcije u slučaju krađe glasova. Ukrajinska Narandžasta revolucija bila je još veći zahvat, sve što smo planirali mi 2000, oni su 2004. planirali pet puta detaljnije, pet puta obimnije i za zemlju pet puta veću po broju stanovnika. Bez planiranja, Majdan bi bio poluprazan jer decembar u Kijevu ume da bude jako hladan, a šatori se moraju nabaviti na vreme.
Nenasilna disciplina je neophodan sastojak svake nenasilne revolucije. To je ono što nenasilnu revoluciju čini tako moćnim oružjem. U nenasilnoj borbi cilj je da se bezbednosne snage odvoje od režima te da se izbegne sukob s njima, da se izbegne nasilje. Nenasilna disciplina pripadnika pokreta smanjuje strah kod pripadnika vojske i policije. Kada stigne naređenje o upotrebi vatrenog oružja, ceo represivni aparat puca po šavovima. Ovo je bio slučaj u Srbiji, u Ukrajini, ali i u Libanu, zemlji koja je više u ratu nego u miru, ali gde je Intifada 2005. prošla bez sukoba s libanskim ili sirijskim snagama.
Fenomen Otpora, interesantan i relevantan mnogim ljudima koji žive u veoma različitim okolnostima, rodio se pre nego što je Otpor zvanično nastao 1998. godine. Rodio se na marginama Studentskog protesta 1996. godine, među onima koji nisu odmah potrčali da naplate ona četiri meseca provedena na snegu i kiši, nego su nastavili da razmišljaju kako se može efikasnije boriti protiv diktature Slobodana Miloševića. Ovaj fenomen inspirisan je Gandijem, Mandelom, Valensom. Na ovaj fenomen su uticaj imali Etjen de la Boati, Dejvid Hjum, Kurcio Malaparte i Džin Šarp. Na ovaj fenomen je uticao i slovenački "Lajbah" i britanski "Monti Pajton". Ovaj fenomen je pokazao svoj potencijal tokom 2000. godine kada se rodio slogan "Gotov je" i kada se taj slogan ostvario. Konačno, fenomen Otpora je nadživeo i sam pokret koji se ugasio pre više od četiri godine. Ne samo da ga je nadživeo, on ga je i nadrastao.
Otporaši su učestvovali na seminaru za buduću demokratsku opoziciju Srbije, koji je u Crnoj Gori organizovao Centar za moderne veštine. Predavač je bila Neda Arnerić, a u grupi su bili ekipa iz Otpora i Boris Tadić. Organizovana je radionica na kojoj je neko trebalo da glumi Slobodana Miloševića, a ostali da mu postavljaju pitanja. Niko nije hteo da bude Sloba. A onda je Srđan Milivojević rekao: "Mislim da Boris ima sve predispozicije da bude predsednik Srbije". I Boris je bio predsednik Srbije, a Otporaši su mu postavljali pitanja.
- U pripremi je bio zakon o terorističkim organizacijama, kojim je vlast htela da se reši Otpora. Ličnim kanalima poslali smo poruku radikalima. Rekli smo Aleksandru Vučiću: "Šta mislite, šta će biti posle? Ko je sledeći?" - priseća se Srđa Popović i kaže da ne zna koliko je to imalo uticaja, "ali ni radikali nisu podržali zakon, pa nije ni usvojen".
Prvog avgusta trebalo je krenuti u kampanju.
- Ništa se nije znalo, Vuk (Drašković) je već otišao, a Đinđić je još ubeđivao Koštunicu da se kandiduje. Morali smo da idemo u negativnu kampanju - nastavlja Srđa Popović.
I tada je nastao slogan "Gotov je!". Najefektniji slogan u poslednjih dvadeset godina, koji će ući u udžbenike političkog marketinga i raširiti se po celom svetu. Slogan se vezuje za Srđu Popovića, koji je bio direktor kampanje, kao i kruševačkog tribuna Srđana Milivojevića, koji je prvobitan predlog "Gotovo je", preobličio u "Gotov je!"
Kada je došao peti oktobar, posao otporaša je bio završen. Mada će Srđan Milivojević reći da bez "Otpora ne bi bilo ni petog oktobra", većina Otporovih veterana će kazati da je njihov zadatak bio "da se otvori put promenama, i da ljudi shvate da su promene moguće".
Ovde se razilaze njihova mišljenja, baš kao što su se podelili i kod kampanje "Overi" kada je uspostavljena DOS-ova vlast u republici. I tada je bilo pitanje gde će dalje Otpor. Neki su bili za to da postane stranka, neki za NGO, neki da se zatvori priča. U narednih nekoliko godina bilo je od svega pomalo. Na kraju je Otpor prerastao u političku stranku i propao na izborima jer mu je sudbina, baš kao i petooktobarskom bageru, odredila neko drugo mesto u istoriji.
Možda bi zato danas najefektnija proslava jubileja bila akcija Otporovih veterana u kojoj SPS-ov ministar policije šalje svoje mundire da zaplene propagandni materijal zbog oglašavanja na nedozvoljenim mestima. Ali, to je samo još jedna ironija srpske politike.
Bauk kruži svetom, bauk Otpora
Na mitingu u aprilu 2000, Vlada Pavlov popeo se na binu, pružio zastavu s pesnicom liderima opozicije i rekao: "Gospodo lideri..." Ova scena izaziva ovacije svuda, od Polinezije do podsaharske Afrike
Piše: Igor Marović
Pre nešto više od nedelju dana republikanski senator Gordon Smit izgubio je na izborima u Oregonu u veoma tesnoj trci. Jedan od problema s kojim se suočio bili su aktivisti koji su neprestano dolazili u njegovu kancelariju i tražili da obeća da će glasati protiv rata u Iraku. Svaki put bi bili uhapšeni, neki i šest puta. Plan se zvao: poseta - hapšenje - mediji. To je poslednje što mu je trebalo u kampanji za reizbor.
Nedelju dana pre toga, predsednik Maldiva Mamun Abdul Gajum je svrgnut s vlasti posle tri decenije. I on je bio suočen sa sličnim problemom - stotine aktivista bile su spremne da budu uhapšene, ljudi koji se ne sećaju vremena pre Gajuma i koji su želeli da vide kako će Maldivi izgledati bez njega. Nisu pomogla hapšenja, zastrašivanja, prebijanja, delili su se leci, organizovali protesti i na kraju je Gajum poražen.
Šta ova dva događaja imaju zajedničko? Aktivisti u Oregonu i aktivisti na Maldivima znaju šta je Otpor, gde je Srbija i ko je bio Milošević. Otpor je njima bio dokaz da studenti mogu da uzmu stvar u svoje ruke. Ali ne samo njima. O Otporu se pričalo u Libanu 2005, na Trgu mučenika u Bejrutu, gde je libanska omladina danonoćno protestovala nakon Haririjevog ubistva, sve dok se sirijske okupacione trupe nisu povukle. O Otporu se pričalo u Ukrajini, na Majdanu, centralnom trgu u Kijevu, dok je ukrajinska omladina nedeljama protestovala protiv krađe glasova, sve dok Kučma nije dozvolio da se izbori ponove. O Otporu se i dan-danas priča u Burmi, Zimbabveu, Egiptu...
Nesumnjivo je da se ovaj nekadašnji pokret studenata protiv Miloševića pretvorio u svetski fenomen. Svi filmovi snimljeni o padu Miloševića su filmovi o Otporu. Napisano je na desetine knjiga, odbranjeno na stotine doktorskih i magistarskih radova, napisano na hiljade članaka. Ali, šta se zapravo krije iza ovog najnovijeg srpskog uspeha?
Teoretičari zavere su odmah zaključili da se iza svega krije Amerika. Međutim, istina je mnogo jednostavnija. Ljudi u ovim zemljama nisu mogli više da trpe autoritarnu i korumpiranu vlast. Osvrnuli su se oko sebe i videli nas, videli su narod koji se suočio s potpunim društvenim, političkim i ekonomskim kolapsom, s raspadom zemlje, ratovima, sankcijama, bombardovanjem, ubistvima, progonima, diktaturom i koji je posle svega uspeo da diktatora ukloni bez ijednog ispaljenog metka. Videli su Srbiju i rekli: "Ako su oni uspeli, uspećemo i mi".
Pored inspiracije, Otpor je dao veliki doprinos nenasilnoj revolucionarnoj praksi. Možda je najvažnije što bivši Otporovi aktivisti danas objašnjavaju opozicionarima širom zemaljske kugle važnost strategije i organizacije. To što se neko bori za pravu stvar neće mu garantovati pobedu. Ono što donosi pobedu je jedinstvo, dobar plan i nenasilna disciplina.
Jedinstvo svih demokratskih snaga je jedna od mantri o kojoj se priča na sve strane. Pod svim autoritarnim režimima možemo videti razjedinjenu opoziciju, mnoštvo partija u međusobnoj svađi. Sećamo se - to je bio slučaj u Srbiji i jedan od izvora Miloševićeve vlasti, ali u tome Srbija nije bila jedinstvena. Ono po čemu je Srbija interesantna je način na koji se opozicija ujedinila pod pritiskom građana koji je kulminirao na mitingu aprila 2000. kada se Vlada Pavlov popeo na binu, pružio opozicionim liderima zastavu s pesnicom i rekao: "Gospodo lideri..." Ova scena izaziva ovacije svuda, od Polinezije do podsaharske Afrike, gde god se prikazuju filmovi o padu Miloševića. Opoziciju treba dovesti u red, ujediniti je, a onda se okrenuti režimu - to je jedna od Otporovih lekcija.
Planiranje je nešto što se baš ne može pripisati našem narodu, ali dobar plan uvek donosi rezultate. Plan za izbore 2000, za motivaciju glasača, za praćenje i kontrolu izbora, plan akcije u slučaju krađe glasova. Ukrajinska Narandžasta revolucija bila je još veći zahvat, sve što smo planirali mi 2000, oni su 2004. planirali pet puta detaljnije, pet puta obimnije i za zemlju pet puta veću po broju stanovnika. Bez planiranja, Majdan bi bio poluprazan jer decembar u Kijevu ume da bude jako hladan, a šatori se moraju nabaviti na vreme.
Nenasilna disciplina je neophodan sastojak svake nenasilne revolucije. To je ono što nenasilnu revoluciju čini tako moćnim oružjem. U nenasilnoj borbi cilj je da se bezbednosne snage odvoje od režima te da se izbegne sukob s njima, da se izbegne nasilje. Nenasilna disciplina pripadnika pokreta smanjuje strah kod pripadnika vojske i policije. Kada stigne naređenje o upotrebi vatrenog oružja, ceo represivni aparat puca po šavovima. Ovo je bio slučaj u Srbiji, u Ukrajini, ali i u Libanu, zemlji koja je više u ratu nego u miru, ali gde je Intifada 2005. prošla bez sukoba s libanskim ili sirijskim snagama.
Fenomen Otpora, interesantan i relevantan mnogim ljudima koji žive u veoma različitim okolnostima, rodio se pre nego što je Otpor zvanično nastao 1998. godine. Rodio se na marginama Studentskog protesta 1996. godine, među onima koji nisu odmah potrčali da naplate ona četiri meseca provedena na snegu i kiši, nego su nastavili da razmišljaju kako se može efikasnije boriti protiv diktature Slobodana Miloševića. Ovaj fenomen inspirisan je Gandijem, Mandelom, Valensom. Na ovaj fenomen su uticaj imali Etjen de la Boati, Dejvid Hjum, Kurcio Malaparte i Džin Šarp. Na ovaj fenomen je uticao i slovenački "Lajbah" i britanski "Monti Pajton". Ovaj fenomen je pokazao svoj potencijal tokom 2000. godine kada se rodio slogan "Gotov je" i kada se taj slogan ostvario. Konačno, fenomen Otpora je nadživeo i sam pokret koji se ugasio pre više od četiri godine. Ne samo da ga je nadživeo, on ga je i nadrastao.
Admin- Pol : Godina : 37
Zodijak :
Broj poruka : 12371
Poena : 6910
Reputacija : 12
Datum upisa : 11.06.2008
Zašto smo pobedili?
od Admin Uto 18 Nov 2008 - 19:45
Zašto smo pobedili?
Piše: Srđa Popović
Teško je hladne glave pisati o događajima koji su toliko uticali na tvoj život, i o Otporu, koji je pre svega bio duh koji smo svi živeli, daleko više nego pokret ili organizacija. O ljudima s kojima si i danas dobar. I o onima s kojima si izgubio kontakt, a nekada su se borili uz tebe. Šta je to Otpor imao što ga je učinilo uspešnim, osim ludačke energije mladosti i tadašnjih društvenih okolnosti koje su podosta podsećale na konclogor?
Zašto smo, dakle, pobedili? Ukratko. U deset tačaka, kao deset godina koje nas dele od tog dana:
1. Zato što smo pokazali jedinstvo i disciplinu
Pritisnuti okolnostima, u atmosferi straha i beznađa, otporni klinci su pokazali zapanjujući stepen discipline i organizacije, a pre svega jedinstva, što je nama Srbima inače veliki problem. Zajedno su sprejali i plakatirali, zajedno su hapšeni i suđeni, zajedno su bili na ulicama i virusom zajedništva na sopstveni bezobrazni način, pod sloganom "Ko izda - pizda", ubedili posvađanu opoziciju da radi zajednički i, na kraju - pobedi!
2. Zato što je Otpor počivao na srpskom inatu
Duh Otpora je u suštini podsticao individualizam i lični otpor režimu. Neko je to pokazivao bedžom i majicom, neko drugi učešćem u akcijama, neko treći lepeći krišom nalepnicu "Gotov je" u novobeogradski lift, grebući je posle ključem da komšija penzioner ne može da je skine iz jednog komada. Taj duh je dao svakom od nas šansu da u sebi pronađe ono najbolje i najhrabrije. Ostalo je uradio srpski inat.
3. Zato što nas je bilo VIŠE
- Uvek nas je bilo više, samo su oni drugi brojali glasove - govorio je jedan moj drugar. Otpor je odmah prepoznao bojno polje na kome će potući Miloševića - energiju, aktivizam i mobilizaciju. Četrdeset hiljada ljudi dnevno aktivnih u poslednjoj velikoj kampanji "Gotov je" nije mogla da zaustave ni režimska televizija, ni policija, ni batinaši. Prethodno su oni koji su bili protiv Slobinog ludila rešili da se označe - bedžom, majicom ili uzdignutom pesnicom kao pozdravom. I tu su nestale granice, više nije bilo studenata, novinara, profesora, stranačkih prvaka, seljaka ili radnika. Kad smo prvi put prepoznali koliko nas ima i kad smo se probudili, sve je bilo lako.
4. Zato što smo imali ideju
Kreativnost i srpski bezobrazluk malih otporaša izluđivali su režim, vraćali osmeh na lice našim komšijama koje su devedesetih zaboravile da se smeju, kopirani su širom sveta i izučavaju se na Stenfordu i Fletćeru. Ćurka s cvetom u kosi koja beži od hapšenja, Koraksove karikature tog vremena ili uvaljivanje praznih kutija policiji koja upada u prostorije Otpora mogli su da nastanu samo ovde. I time treba da se ponosimo.
Mart 2002. - predsednički izbori u Zimbabveu
Neposredno nakon petooktobarskih promena u Srbiji, u Zimbabveu se formira antirežimski pokret Zvaknjana (Dosta!), organizuju se masovni protesti u zemlji protiv Mugabeovog režima. Vođa opozicije, Morgan Cvangiraj, izjavio je: "Mugabe je upozoren, ono što se desilo u Srbiji desiće se i kod nas". Kopiran slogan Otpora: "Gotov je".
Novembar 2003. godine - Revolucija ruža u Gruziji
Pokret Kmara (Dosta!), napravljen po ugledu na pokret Otpor, predvodi narod u mirnim demonstracijama i protestima koji su trajali dve nedelje, sve do konačnog pada Ševarnadzea. Dok je narod bio na ulici, gruzijska nezavisna TV Rustavi prikazala je dokumentarac o nenasilnoj revoluciji u Srbiji "Rušenje diktatora".
Novembar 2004. - januar 2005. godine - Narandžasta revolucija, Ukrajina
U januaru 2005, po ugledu na Otpor, formiran pokret Pora - "Vreme je", koji je učestvovao u Narandžastoj revoluciji i na sličan način objedinio opoziciju i mobilisao ljude za suprotstavljanje režimu.
Mart 2005. godine, Liban.
Na Trgu mučenika u Bejrutu, nakon ubistva šefa opozicije Haririja, pola miliona ljudi je demonstriralo 15 dana dok sirijske trupe nisu napustile Liban. Demonstranti su bili obučeni u bele i crvene majice i ceo trg je bio u bojama libanske zastave. Metode koje su koristili demonstratori u Libanu su u medijima okarakterisane kao slične onima koje su se primenjivale u Istočnoj Evropi i na Balkanu, što je ove demonstracije svrstalo u još jednu od "obojenih revolucija".
Novembar 2007. godine, veliki marš ruske opozicije, Moskva
Jedan od organizatora je bio ruski pokret Oborona (Dosta!), koji se protivi autoritarizmu ruskog državnog vrha i zalaže za očuvanje demokratskih institucija. Formiran je po ugledu na pokret Otpor i koristi identičan simbol - stisnutu pesnicu.
Decembar 2007. godine, referendum u Venecueli
Kampanja opozicije protiv ustavnih promena je bila dobro organizovana i vođena, inspirisana promenama koje su se ranijih godina desile u Srbiji, Gruziji. Posle poraza na referendumu, Čavez je na državnoj televiziji pokazivao srpsku i venecuelansku pesnicu objašnjavajuci kako je to isti "obrazac za borbu protiv režima".
Oktobar 2008. godine, prvi demokratski izbori na Maldivima
Izbore je u drugom krugu dobio Muhamed Ani Našid, nakon 30 godina vlasti Abdula Gajoma. Godine 2004. izašli su na ulice sa stisnutim pesnicama, a vlada je razbila proteste. "Rušenje diktatora" ilegalno prevedeno na dvelhi, jezik koji se koristi na Maldivima, i distribuirano na stotine ostrvaca u ribarskim čamcima. Neposredno pred ovogodišnje izbore, po uzoru na srpsku kampanju "Vreme je!", mladi Maldivci organizovali seriju rok koncerata pozivajući mlade birače da učestvuju na izborima.
Oktobar 2008. - Otpor Bušu, Sjedinjene Države
U finišu izborne kampanje pojavljuje se američki pokret koji nastupa u ime 11 miliona emigranata. Kampanja je imala uticaja naročito u državama poput Floride, Nju Meksika i Kalifornije, koje imaju mnogo emigranata, a na američkim izborima daju ogroman broj delegata - elektorskih glasova. Logo pesnice doneo je pobedu Obami.
5. Zato što smo imali petlju
Četiri hiljade i dvesto političkih uhapšenika za manje od dve godine. Blizu hiljadu povređenih u intervencijama ili policijskoj obradi. Nije bilo lako, ali se izdržalo. Trebalo je reći onom režimu: "Grizi sistem", trebalo ga je pozvati da "Izađe na crtu", trebalo je njihovom lideru lepiti "Gotov je" preko plakata. Trebalo je zapretiti dotad neprikosnovenim liderima opozicije da će ići svi zajedno ili bez nas. Trebalo je novom postoktobarskom režimu odmah poručiti "Samo vas gledamo". Petlje nije falilo.
6. Zato što smo smehom pobedili strah
Prvo je bilo strašno, ali su se svi krišom smejali teleskopu kojim se vidi Sloba Padalica, potajno radovali isprejanim pesnicama i malim gerilskim akcijama. Onda je režim počeo da gazi, a Otpor je samo rastao kao kvasac. I desio se taj kvrc, svest se promenila. Onda su se odjednom pored studenata pojavile mame i bake, dok su se klinci takmičili ko će češće biti priveden, a devojke ko će u prvim borbenim redovima, noseći transparente i cveće, zvati policiju da promeni stranu. Onda je nepresušni lanac humora počeo da se dnevno izruguje jednom istom, vazda ružnom licu režima koje je bljuvalo mržnju s televizora. Smejali smo se i dok je suzavac pekao petog oktobra. Možda je to presudilo.
7. Zato što smo umeli da komuniciramo
Kako je pesnica, takvu kakvu je Duda napravio, postala tako moćan simbol? Kako je grupa klinaca tako efektno pogađala jednu po jednu bolnu tačku režima i otkravila one koji su se snebivali ili stideli. Kako je na kraju parola "Gotov je" postala najprihvaćenija politička kampanja u Srbiji? Zato što smo umeli to da kažemo. Treba da mislimo o tome danas kad svoju pamet, kvalitet i zemlju treba da predstavimo u velikom svetu. Prosto kao "Otpor - jer volim Srbiju!"
8. Zato što smo brinuli o svojima
Solidarnost, ta bolna tačka našeg društva, bila je Otporov zaštitni znak. Prebijenima je odmah ukazivana pomoć, uhapšenima momentalno nalaženi advokati, o njihovom hapšenju obaveštavani mediji, njihove kolege hitale pred policijsku stanicu da unutra nisu sami, a neko je tešio njihove roditelje. Jedna velika porodica koja brine o svojima. I još lepše, nimalo nalik na nas Srbe, jedni o drugima nikad nismo rekli ružnu reč - evo već deset godina, i još se negde osećamo kao porodica. Malo li je?
9. Zato što smo umeli da odbranimo pobedu
Tu lekciju s krađom glasova savladali smo još '96-97, ni tad nismo dali da se krade naše. Dvehiljadite je već bilo mnogo lakše, milione ljudi koji su u glavi već pobedili teško možeš da zaustaviš. Onda je počeo teži deo, da od pobede napravimo nešto lepo i trajno. Zoran Đinđić je poginuo 2003. braneći tu pobedu. Zato, više od svega moramo da je odbranimo u istoriji, makar nam dosadilo da podsećamo klince kako peti oktobar nisu izveli ni CIA ni Legija, već pola miliona ljudi koji tog dana nisu mislili na sebe nego na svoju decu.
10. Zato što smo više voleli život
Generacija otporaša, dovoljno mlada da se seća skijanja na Jahorini i letovanja u Grčkoj u zlatnim Titovim godinama, dovoljno matora da gine u besmislenim Miloševićevim ratovima. Desetkovana presudama vojnih sudova, depresijom i drogama, delom rasuta po svetu od Melburna do Sijetla, za inat je opstala i pobedila je zato što smo više voleli život. I to ne sme da se zaboravi, ni za 110 godina.
Piše: Srđa Popović
Teško je hladne glave pisati o događajima koji su toliko uticali na tvoj život, i o Otporu, koji je pre svega bio duh koji smo svi živeli, daleko više nego pokret ili organizacija. O ljudima s kojima si i danas dobar. I o onima s kojima si izgubio kontakt, a nekada su se borili uz tebe. Šta je to Otpor imao što ga je učinilo uspešnim, osim ludačke energije mladosti i tadašnjih društvenih okolnosti koje su podosta podsećale na konclogor?
Zašto smo, dakle, pobedili? Ukratko. U deset tačaka, kao deset godina koje nas dele od tog dana:
1. Zato što smo pokazali jedinstvo i disciplinu
Pritisnuti okolnostima, u atmosferi straha i beznađa, otporni klinci su pokazali zapanjujući stepen discipline i organizacije, a pre svega jedinstva, što je nama Srbima inače veliki problem. Zajedno su sprejali i plakatirali, zajedno su hapšeni i suđeni, zajedno su bili na ulicama i virusom zajedništva na sopstveni bezobrazni način, pod sloganom "Ko izda - pizda", ubedili posvađanu opoziciju da radi zajednički i, na kraju - pobedi!
2. Zato što je Otpor počivao na srpskom inatu
Duh Otpora je u suštini podsticao individualizam i lični otpor režimu. Neko je to pokazivao bedžom i majicom, neko drugi učešćem u akcijama, neko treći lepeći krišom nalepnicu "Gotov je" u novobeogradski lift, grebući je posle ključem da komšija penzioner ne može da je skine iz jednog komada. Taj duh je dao svakom od nas šansu da u sebi pronađe ono najbolje i najhrabrije. Ostalo je uradio srpski inat.
3. Zato što nas je bilo VIŠE
- Uvek nas je bilo više, samo su oni drugi brojali glasove - govorio je jedan moj drugar. Otpor je odmah prepoznao bojno polje na kome će potući Miloševića - energiju, aktivizam i mobilizaciju. Četrdeset hiljada ljudi dnevno aktivnih u poslednjoj velikoj kampanji "Gotov je" nije mogla da zaustave ni režimska televizija, ni policija, ni batinaši. Prethodno su oni koji su bili protiv Slobinog ludila rešili da se označe - bedžom, majicom ili uzdignutom pesnicom kao pozdravom. I tu su nestale granice, više nije bilo studenata, novinara, profesora, stranačkih prvaka, seljaka ili radnika. Kad smo prvi put prepoznali koliko nas ima i kad smo se probudili, sve je bilo lako.
4. Zato što smo imali ideju
Kreativnost i srpski bezobrazluk malih otporaša izluđivali su režim, vraćali osmeh na lice našim komšijama koje su devedesetih zaboravile da se smeju, kopirani su širom sveta i izučavaju se na Stenfordu i Fletćeru. Ćurka s cvetom u kosi koja beži od hapšenja, Koraksove karikature tog vremena ili uvaljivanje praznih kutija policiji koja upada u prostorije Otpora mogli su da nastanu samo ovde. I time treba da se ponosimo.
Mart 2002. - predsednički izbori u Zimbabveu
Neposredno nakon petooktobarskih promena u Srbiji, u Zimbabveu se formira antirežimski pokret Zvaknjana (Dosta!), organizuju se masovni protesti u zemlji protiv Mugabeovog režima. Vođa opozicije, Morgan Cvangiraj, izjavio je: "Mugabe je upozoren, ono što se desilo u Srbiji desiće se i kod nas". Kopiran slogan Otpora: "Gotov je".
Novembar 2003. godine - Revolucija ruža u Gruziji
Pokret Kmara (Dosta!), napravljen po ugledu na pokret Otpor, predvodi narod u mirnim demonstracijama i protestima koji su trajali dve nedelje, sve do konačnog pada Ševarnadzea. Dok je narod bio na ulici, gruzijska nezavisna TV Rustavi prikazala je dokumentarac o nenasilnoj revoluciji u Srbiji "Rušenje diktatora".
Novembar 2004. - januar 2005. godine - Narandžasta revolucija, Ukrajina
U januaru 2005, po ugledu na Otpor, formiran pokret Pora - "Vreme je", koji je učestvovao u Narandžastoj revoluciji i na sličan način objedinio opoziciju i mobilisao ljude za suprotstavljanje režimu.
Mart 2005. godine, Liban.
Na Trgu mučenika u Bejrutu, nakon ubistva šefa opozicije Haririja, pola miliona ljudi je demonstriralo 15 dana dok sirijske trupe nisu napustile Liban. Demonstranti su bili obučeni u bele i crvene majice i ceo trg je bio u bojama libanske zastave. Metode koje su koristili demonstratori u Libanu su u medijima okarakterisane kao slične onima koje su se primenjivale u Istočnoj Evropi i na Balkanu, što je ove demonstracije svrstalo u još jednu od "obojenih revolucija".
Novembar 2007. godine, veliki marš ruske opozicije, Moskva
Jedan od organizatora je bio ruski pokret Oborona (Dosta!), koji se protivi autoritarizmu ruskog državnog vrha i zalaže za očuvanje demokratskih institucija. Formiran je po ugledu na pokret Otpor i koristi identičan simbol - stisnutu pesnicu.
Decembar 2007. godine, referendum u Venecueli
Kampanja opozicije protiv ustavnih promena je bila dobro organizovana i vođena, inspirisana promenama koje su se ranijih godina desile u Srbiji, Gruziji. Posle poraza na referendumu, Čavez je na državnoj televiziji pokazivao srpsku i venecuelansku pesnicu objašnjavajuci kako je to isti "obrazac za borbu protiv režima".
Oktobar 2008. godine, prvi demokratski izbori na Maldivima
Izbore je u drugom krugu dobio Muhamed Ani Našid, nakon 30 godina vlasti Abdula Gajoma. Godine 2004. izašli su na ulice sa stisnutim pesnicama, a vlada je razbila proteste. "Rušenje diktatora" ilegalno prevedeno na dvelhi, jezik koji se koristi na Maldivima, i distribuirano na stotine ostrvaca u ribarskim čamcima. Neposredno pred ovogodišnje izbore, po uzoru na srpsku kampanju "Vreme je!", mladi Maldivci organizovali seriju rok koncerata pozivajući mlade birače da učestvuju na izborima.
Oktobar 2008. - Otpor Bušu, Sjedinjene Države
U finišu izborne kampanje pojavljuje se američki pokret koji nastupa u ime 11 miliona emigranata. Kampanja je imala uticaja naročito u državama poput Floride, Nju Meksika i Kalifornije, koje imaju mnogo emigranata, a na američkim izborima daju ogroman broj delegata - elektorskih glasova. Logo pesnice doneo je pobedu Obami.
5. Zato što smo imali petlju
Četiri hiljade i dvesto političkih uhapšenika za manje od dve godine. Blizu hiljadu povređenih u intervencijama ili policijskoj obradi. Nije bilo lako, ali se izdržalo. Trebalo je reći onom režimu: "Grizi sistem", trebalo ga je pozvati da "Izađe na crtu", trebalo je njihovom lideru lepiti "Gotov je" preko plakata. Trebalo je zapretiti dotad neprikosnovenim liderima opozicije da će ići svi zajedno ili bez nas. Trebalo je novom postoktobarskom režimu odmah poručiti "Samo vas gledamo". Petlje nije falilo.
6. Zato što smo smehom pobedili strah
Prvo je bilo strašno, ali su se svi krišom smejali teleskopu kojim se vidi Sloba Padalica, potajno radovali isprejanim pesnicama i malim gerilskim akcijama. Onda je režim počeo da gazi, a Otpor je samo rastao kao kvasac. I desio se taj kvrc, svest se promenila. Onda su se odjednom pored studenata pojavile mame i bake, dok su se klinci takmičili ko će češće biti priveden, a devojke ko će u prvim borbenim redovima, noseći transparente i cveće, zvati policiju da promeni stranu. Onda je nepresušni lanac humora počeo da se dnevno izruguje jednom istom, vazda ružnom licu režima koje je bljuvalo mržnju s televizora. Smejali smo se i dok je suzavac pekao petog oktobra. Možda je to presudilo.
7. Zato što smo umeli da komuniciramo
Kako je pesnica, takvu kakvu je Duda napravio, postala tako moćan simbol? Kako je grupa klinaca tako efektno pogađala jednu po jednu bolnu tačku režima i otkravila one koji su se snebivali ili stideli. Kako je na kraju parola "Gotov je" postala najprihvaćenija politička kampanja u Srbiji? Zato što smo umeli to da kažemo. Treba da mislimo o tome danas kad svoju pamet, kvalitet i zemlju treba da predstavimo u velikom svetu. Prosto kao "Otpor - jer volim Srbiju!"
8. Zato što smo brinuli o svojima
Solidarnost, ta bolna tačka našeg društva, bila je Otporov zaštitni znak. Prebijenima je odmah ukazivana pomoć, uhapšenima momentalno nalaženi advokati, o njihovom hapšenju obaveštavani mediji, njihove kolege hitale pred policijsku stanicu da unutra nisu sami, a neko je tešio njihove roditelje. Jedna velika porodica koja brine o svojima. I još lepše, nimalo nalik na nas Srbe, jedni o drugima nikad nismo rekli ružnu reč - evo već deset godina, i još se negde osećamo kao porodica. Malo li je?
9. Zato što smo umeli da odbranimo pobedu
Tu lekciju s krađom glasova savladali smo još '96-97, ni tad nismo dali da se krade naše. Dvehiljadite je već bilo mnogo lakše, milione ljudi koji su u glavi već pobedili teško možeš da zaustaviš. Onda je počeo teži deo, da od pobede napravimo nešto lepo i trajno. Zoran Đinđić je poginuo 2003. braneći tu pobedu. Zato, više od svega moramo da je odbranimo u istoriji, makar nam dosadilo da podsećamo klince kako peti oktobar nisu izveli ni CIA ni Legija, već pola miliona ljudi koji tog dana nisu mislili na sebe nego na svoju decu.
10. Zato što smo više voleli život
Generacija otporaša, dovoljno mlada da se seća skijanja na Jahorini i letovanja u Grčkoj u zlatnim Titovim godinama, dovoljno matora da gine u besmislenim Miloševićevim ratovima. Desetkovana presudama vojnih sudova, depresijom i drogama, delom rasuta po svetu od Melburna do Sijetla, za inat je opstala i pobedila je zato što smo više voleli život. I to ne sme da se zaboravi, ni za 110 godina.
Admin- Pol : Godina : 37
Zodijak :
Broj poruka : 12371
Poena : 6910
Reputacija : 12
Datum upisa : 11.06.2008
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
» Delotvorni tretman od banana protiv akni
» Saveti za plavuše: Kako da vam kosa ne bude žuta
» Uklonite tamne fleke sa lica: Za par dana imaćete kožu kao beba
» 20 zapanjujućih saveta jednog od najboljih psihologa sveta
» Morska so u službi lepote
» Ako u vezi nemate ovih 5 stvari, definitivno nije za vas
» Evo šta vaš hod govori o vama
» Imali sreće, ali ne i pameti: 10 nepromišljenih dobitnika lotoa
» PHAB2 Pro: Prvi mobilni na svetu s Tango tehnologijom