KAKO SE SRBI POZDRAVLjAJU

Evo šta o tome kako se Srbi pozdravljaju piše Sveti vladika Nikolaj u knjizi "Indijska pisma":

Pismo 18

Teodosije Mangala piše mitropolitu od Malabara


Pomozi ti Bog, dedo mitropolite.
Reci: Bog ti pomogao.

Tako ćemo se onda pozdravljati i otpozdravljati po Srpski.
Tako se Srbi uvek pozdravljaju izuzev velikih praznika Hristovih.

Drevni je običaj srpski, da stariji pozdravljaju mlađe a mlađi otpozdravljaju. Čuo sam da je to bio i staroindijski običaj.

Videli smo Srpskog sveštenika gde putuje drumom na konju. Na njivi ukraj druma narod je žnjeo pšenicu. Kad su žeteoci opazili sveštenika, svi su se uspravili i ćutke čekali da ih sveštenik pozdravi.

- Pomozi vam Bog, braćo, - viknuo je sveštenik.
- Bog ti pomogao, - otpozdravljali su svi u glas.

A da njih sveštenik nije prvi pozdravio, ne bi ni oni njega.

Uz mene je sedeo otac Kalistrat, jedan sjajan monah iz Svete Gore, koji nam je jedan od putovođa po Srbiji. Pa uzdahnu otac Kalistrat i reče:

- Eto tako je kod naroda. A naša se gospoda pozdravljaju sa Dobro jutro i Dobar dan. Kakav je to pozdrav u kome se ne spominje sveto ime Božje? Ne dolazi nam zdravlje od jutra ili od dana ili od večera nego od Boga. I još kad se izusti sveto ime Božje očišćava se vazduh, osvećuje sva priroda i razgone zli duhovi.

Upitah ga:

- A kako se govori kad se ljudi rastaju?
- S Bogom pošli! I S Bogom ostajte!...
Šta je to srpski nacionalizam?


To je ram, u kome je ikona Hristova,
To je dom, u kome je Hristos domaćin.
To je brak, kome je Hristos blagoslovitelj.
To je selo i grad, u kome je Hristos načelnik.
To je država, u kojoj je Hristos car.
To je umetnost, u kojoj je Hristos čarobnost.
To je škola, u kojoj je Hristos učitelj.
To je crkva, u kojoj je Hristos prosveštenik.
To je borba, u kojoj je Hristos vojskovođa.
To je stradanje, u kome je Hristos glavni stradalnik.
To je muka, gde se Hristos muči kroz nevinu decu.
To je mrak, u kome je Hristos jedina sveća.
To je robovanje, koje je izdržljivo samo sa Hristom.
To je ustanak protiv nepravde, sa barjakom Hristovim.
To je pobeda sa pevanjem: Hristos voskrese!
To je pesma koja Hristovo ime slavi.
To je veselje, gde anđeli Hristovi sa ljudima igraju.
Šta je to srpski nacionalizam?
To je tkivo istorije srpskog naroda kome je osnova Hristos, a potka sveci i svetiteljke i junaci i mučenici Hristovi.
To je molitva do poslednje suze i poslednje kapi znoja.
To je post dokle oči ne postanu dva puta veće.
To je žrtvovanje za Hrista svega imanja i sebe sama.
To je snežna čistota i devičanstvu i anđelska vernost u braku Hrista radi.
To je sreća u samoći, sreća u braku, sreća u društvu, sreća u pobratimstvu, sreća u kolibi i na prestolu, sreća u oba sveta, u ime Hrista Boga.
Evo zbog čega je rečeno da je teško biti Srbin. A to je rečeno komšijama srpskim i izdajnicima srpskim kojima je nacionalizam ram, u koji oni stavljaju drugu sliku koju im protivnici Hristovi gurnu u ruke.

VLADIKA NIKOLAJ SRBSKI

Smisao i izvori monarhije
Kao vladavina jedne ličnosti, monarhija je poznata još od najstarijih vremena. Ona proističe iz prirodne jerarhičnosti ljudskog društva, počev od glave porodice. I prve poznate demokratije, u Atini i Rimu, pojavile su se tek posle pada monarhije.


Sveto Pismo (1Sam. 8-11) beleži kako je od Boga ustanovljena monarhija u izabranom narodu: to je učinjeno na molbu Izrailjaca, koji su osetili da više nisu sposobni da samostalno upravljaju i da žive prema Božjim zakonima bez vođe koji će od Boga biti posebno posvećen za takvu misiju. Drugim rečima, car nije samome sebi cilj, nego je on pomoćna „potpora“ za podržavanje naroda na putu na kojem on sledi Božju zamisao.

Ovo postaje posebno očigledno uz pravoslavno shvatanje okolnosti da se čovečja priroda i vasceli svet nalaze u stanju povređenosti a što je posledica prvorodnog greha, usled čega je ljudima potrebna spoljašnja, pomoćna sila, koja ne zavisi od njih, nego od Boga; sila koja će ograničiti ljudsku buntovničku ogrehovljenost i delovanje zla u svetu.

Kada ljudi prihvate takvu silu, onda to ne znači ispoljavanje ropstva, nego asketskog samoograničenja u borbi sa sopstvenom grešnom samovoljom. Zameniti monarhiju aristokratijom već znači sniziti ideal vlasti koja dolazi od Boga do pragmatičnog saveza „najboljih ljudi“ koji deluju rukovodeći se svojim nesavršenim razumom. Demokratija, koja određuje istinu prostom aritmetikom većine, predstavlja najotvorenije sledbeništvo satanskog poziva na ispoljavanje neposlušnosti Bogu i na rasuđivanje o smislu života na osnovu sopstvenih, ovozemaljskih, grešnih potreba. Iz tog razloga upravo demokratija daje silama zla najveću mogućnost manipulisanja „narodnom voljom“ posredstvom narodnih ovozemaljskih potreba.

Na taj način, poređenje ove tri osnovne forme vlasti - vlasti jednog čoveka (monarhija), vlasti nekolicine ljudi (aristokratija) i vlasti „većine naroda“ (demokratije) - pokazuje da se konačni cilj spasavanja od greha što je moguće većeg broja ljudi najlakše postiže u slučaju da postoji vladar koji je posebno pripremljen za to i koji služi Božjoj zamisli, nezavisno od ovozemaljske političke borbe za vlast, odnosno vladar kojega duhovno rukovodi i usmerava blagodatna Crkva. Monarh pri tom uzima u obzir „glas naroda“ i njegove potrebe, a takođe se, u konkretnom upravljanju državom, uvek oslanja i na aristokratiju, s tim što nikada ne dopušta prevlast tih faktora u donošenju odluka. Opasnost da se takva, pravoslavna monarhija, pretvori u tiraniju daleko je manja, nego da se aristokratija (koja vlast nije dobila od Boga, nego prema svojim „zaslugama“) pretvori u egoističnu oligarhiju, a da i ne govorimo o demokratiji koja najčešće predstavlja privremenu (a samim tim i nezasitu) oligarhiju onih vladara kojima uspeva da, posredstvom ogromnog novca, (koji zato treba „opravdati“) i veštog samohvalisanja u sredstvima masovnog informisanja, sakupe aritmetičku većinu glasova prevarenog stanovništva, neupućenog u istinsku raspodelu snaga u političkoj zakulisi.

Degeneracija monarhijske vlasti

Do degeneracije monarhijske državne vlasti dolazi onda kada se ona odvoji od svojih religiozno-duhovnih ciljeva. Poznato nam je da se, iz tog razloga, još starozavetni carevi nisu uvek pokazivali kao dostojni svog uzvišenog zadatka, ali sve to govori samo o moralnoj nepostojanosti čoveka (a što se može ispoljiti kod ovoga ili kod onoga monarha), a ne o nepotrebnosti same monarhije kao rukovođenja naroda u skladu sa Božjom zamišlju. Upravo se u tome i sadrži stožerna tradicija Carstva u ljudskoj istoriji, koja je upravo uz Božju pomoć počela da se ustanovljuje u bogoizabranom narodu u vidu cara kao pomazanika Božjeg, a završava se sa pravoslavnom monarhijom, kojoj je takođe na čelu car-pomazanik.

Trebalo je da starozavetna monarhija (u kojoj posebno imamo u vidu psalmopojca i cara Davida) pripremi svoj narod za primanje Sina Božjeg. Ona se, međutim, u toj meri izopačila, da je judejska religija odbacila Mesiju - Hrista. Pravoslavni znaju kakvog „mesiju“ Judeji očekuju i koga će, na kraju vremena, prihvatiti kao svog ovozemaljskog cara: antihrista (na ovo je upozoravao sam Hristos: Ja sam došao u ime Oca Svojega i ne primate Me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primati... Vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite (Jn 5,43; 8,44).

Kao što je poznato, hrišćani u prvim vekovima postojanja nisu imali svog cara. U ličnostima paganskih imperatora hrišćani su poštovali samo princip vlasti koja ograničava delovanje sila zla, tj. koji je suprotan principu anarhije. Pojava hrišćanskog imperatora Konstantina (kojega je Pravoslavna Crkva ubrojala među svetitelje) predstavljala je ogromnu pobedu za hrišćane. On je prestonicu carstva preneo u Vizantiju i tamo osnovao „drugi Rim“ - prestonicu prvog pravoslavnog carstva.

U Vizantijskom carstvu, materijalna sila države i duhovna sila Crkve ujedinile su se na načelu „simfonije“ („saglasnosti“) ove dve vlasti (tumače ovog učenja, imperatora Justinijana i patrijarha konstantinopoljskog Fotija, Pravoslavna Crkva takođe poštuje kao svetitelje). U skladu sa pravoslavnim učenjem, opšti cilj Crkve ne ograničava se ovde na ovozemaljske mere, nego podrazumeva i spasenje ljudi za večni život u nadistorijskom Carstvu Božjem. Prilikom svog stupanja na presto, car je davao takvo obećanje pred Bogom.

Čak je i takav istoričar kao što je Kartašev (koji je svoju delatnost započeo kao liberal) u zrelom dobu prevazišao svoje zablude i počeo da piše u odbranu simfonije, smatrajući da je u nesliveno-nerazdeljivom sjedinjenju Pravoslavne Crkve i države po analogiji primenjen princip nesliveno-nerazdeljivog sjedinjenja božanske i čovečje prirode u Hristu. Preostala dva tipa sjedinjenja crkvene i državne vlasti vodila su ka posvetovljavanju Crkve: to je, kao prvo, onaj tip u kojem ona samovlasno ispunjava i funkcije cezara, sve do onih kaznenih, usled čega se pojavila i rimokatolička „inkvizicija“, nemoguća u pravoslavnoj „simfoniji“; kao drugo, to je onaj tip u kojem je Crkva potčinjena volji cezara, pretvarajući se u jedno od „ministarstava“ u protestantskim državama.

Kako je Lav Tihomirov primetio u „Monarhijskoj državnosti“, odnos dve vlasti u pravoslavnoj simfoniji podseća na odnos duše i tela. U skladu sa tim, ovde temelje postavlja Crkva, koja prilikom krunisanja nad carem vrši Svetu Tajnu Miropomazanja. Ovo ga, naravno, ne čini automatski pravednim, ali mu - posredstvom patrijarhovog polaganja ruku (a što označava uvođenje u sveštenički čin), pomazanja svetim mirom i pričešćivanja na isti način kako se pričešćuju i sveštenici - daje posebne darove Svetoga Duha, prava i obaveze pomazanika da, zajedno sa Crkvom i kao njen poseban član, služi izvršavanju Božje volje. Ovo ubeđenje da pravoslavni car pripada sveštenim licima bilo je opšteprihvaćeno u Crkvi; njega su iskazivali i konstantinopoljski patrijarsi, i papa Lav Veliki, i mnogi ruski svetitelji (sv. Filaret Moskovski, sv. pravedni Jovan Kronštatski), i istoričari Crkve.

U Vizantiji je, još od samog početka, imperator Konstantin, prema njegovim sopstvenim rečima, vršio funkciju episkopa spoljašnjih poslova Crkve. On je imao pravo da saziva Vaseljenske sabore, i bilo je prihvaćeno da nijedan državni zakon ne bude na snazi ukoliko protivureči crkvenim kanonima - takva je bila juristička osnova pravoslavne simfonije (a što će se kasnije odraziti i na ruske zakone).

Nesumnjivo je da su, posle pojave pravoslavnog carstva, Sveti Oci upravo za njega vezivali reči Svetog apostola Pavla o „onome koji zadržava“, koji sprečava da se zacari antihrist. Nakon što su Turci srušili Vizantiju, ta misija je bila preneta na Rusiju, a što se izrazilo u formuli „Moskva - Treći Rim“.

U Rusiji se monarhijska ideologija konačno formirala onda, kada su sve neruske Pravoslavne Crkve priznale ruskog velikog kneza za cara, koji se, tokom bogosluženja, posebno pominje u svim zemljama. Drugim rečima, on se smatra pokroviteljem celokupnog vaseljenskog Pravoslavlja (krunisanje Ivana Groznog Konstantinopolj je priznao 1561. g), a rezultat toga bilo je i kanonsko ustanovljenje ruske Patrijaršije (1589. g). Kako ističe Tihomirov, u Rusiji pri tom nisu samo podražavali stvarnu Vizantiju, koliko su je idealizovali i stvorili monarhijsku vlast u daleko savršenijoj formi.

Princip prvorođenosti

Pri tom je princip prvorođenosti (koji se odnosi na sinove) najprirodnija forma predaje vlasti kod svih naroda i u svim vremenima. To obezbeđuje jasno i neosporno nasleđivanje monarhijskog služenja od strane naslednika koji je unapred pripremljen za njeno prihvatanje - bez uplitanja ljudskih proračuna i intriga. Princip prvorođenosti je neophodan u pravoslavnoj monarhiji, ali on nije dovoljan. Naslednik prestola neminovno mora odgovarati pravilima Crkve, budući da je pravoslavni monarh nosilac posebnog, jedinstvenog posvećenja, koje ga izdvaja od svih ostalih mirjana. Samo u tom slučaju monarhijska vlast, za razliku od obične ljudske vlasti, postaje provodnik božanskog promisla i sila koja „zadržava“ svet od razularenosti zla.

Legitimnost pravoslavnog prestolonasleđa zasnovana je na poverenju u promisao Božji, kojim se određuje i sam monarh - prema svom rođenju, nezavisno od želje ljudi. Naime, čovečji razum zavisi od grešne ljudske prirode, dok monarh, koji je veran Pravoslavlju i Božji pomazanik, svojim služenjem Bogu zadobija Njegovu blagodat i, usled Svete Tajne koju Crkva izvršava nad njim, postaje provodnik te blagodati za ceo narod. Monarhu, koji je svoju vlast dobio nasleđivanjem, nisu potrebni propagandno-politički proračuni pomoću kojih će je zadobiti, i on može slobodno da se preda beskompromisnom služenju moralnom idealu.

Tako se, na primer, ruski narod više puta uverio u to. Nakon što se ugasila vladarska kuća Rurikoviča, nastupilo je „smutnoje vremja“ proizvoljno izabranih careva, koje je potrajalo oko 15 godina. Ova „smutnja“ prevaziđena je onda kada su 1613. na Sveruskom saboru svi izaslanici i narodni predstavnici obećali vernost dinastiji Romanovih „iz pokolenja u pokolenje i u vekove vekova“, kao „Božjim izabranicima“, odnosno, najbližim rođacima (po majci) poslednjeg cara Fjodora Ivanoviča. Pri tom je otac cara Mihaila Fjodoroviča Romanova, koji je u monaštvu dobio ime Filaret, bio savladar svoga sina pošto je, istovremeno, on bio na čelu Ruske Crkve kao patrijarh.

Pravoslavni monarh je, dakle, prizvan na najteže služenje: da vodi svoj narod Božjim putevima. U tom pogledu je pravoslavna monarhija, za razliku od zapadnog apsolutizma (koji označava ničim neograničenu vlast) ili paganskog despotizma, ograničena uslovom služenja Bogu.

Pred pravoslavnog monarha postavljaju se, dakle, posebni zahtevi. Nažalost, Petar Prvi je podražavao zapadni apsolutizam, tako da je poremetio pojam o obavezama pravoslavnog cara, kao i pojam o predaji prestola putem nasleđivanja. Čvrst poredak prestolonasleđa obnovljen je zakonima koje je doneo imperator Pavle Prvi 1797. godine, na dan svoga krunisanja, kako bi prekinuo samovolju i dvorske prevrate poslepetrovskog perioda.

Nikolaj Drugi

Za razliku od Petra Prvog, gospodar imperator Nikolaj Drugi bio je duboko svestan svog carskog služenja. Njegova nesreća bila je u tome što se na nivou vladavine pometnja sve više ispoljavala u nedostatku saradnika koji bi u sebi sjedinili radne sposobnosti, duhovnu budnost i odanost. „Svuda unaokolo izdaja, plašljivost i prevara“, zapisao je gospodar Nikolaj Drugi u svoj dnevnik na dan odricanja od prestola. Zbog toga, u uslovima gotovo sveopšte izdaje, njegovo smireno odricanje od borbe za vlast nije bilo uslovljeno samo težnjom da se izbegne građanski rat, koji bi zemlju oslabio pred spoljašnjim neprijateljem. Njegovo odricanje od borbe po nečemu podseća na Hristovo odbijanje da se pred raspeće bori za Svoj život - radi budućeg spasenja ljudi. Možda je i car Nikolaj Drugi, najpravoslavniji od svih Romanovih, intuitivno osećao da više nema drugog puta za spasenje Rusije - osim puta samopožrtvovanja, a sa ciljem urazumljenja potomaka, uz uzdanje u volju i pomoć Božju. Car Nikolaj Drugi nikada nije zaboravljao da je rođen na dan pomena mnogostradalnog Jova, i shvatao je to kao znak sa nebesa. Njegov krsni podvig, međutim, u tom trenutku nisu shvatile čak ni preplašene starešine Crkve, kao što ni Hristovi preplašeni učenici nisu odmah shvatili Njegovu krsnu žrtvu.

Čak i posle formalnog odricanja od prestola, koje mu je iznuđeno obmanom i revolucionarnim nasiljem (a usled čega je u pravnom pogledu sasvim ništavno), ruski car Nikolaj Drugi nije prestao da bude pomazanik Božji, budući da tog svojstva niko nije mogao da ga liši. Iz tog razloga je njegovo ubistvo imalo ne samo istorijsko-prelomni, nego i ritualni značaj, bez obzira na to da li su toga bile svesne same ubice, koje su svet bacile u predapokaliptička vremena pripremanja antihristovog carstva.

Medijska i društvena scena Srbije već duže vreme počiva na sledećem „svetom trojstvu“ ideološko-medijske manipulacije: da su Srbi najodgovorniji za rat i ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji 90-ih, da su se u tim godinama desile sve loše stvari, a da je vreme pre toga bilo „zlatno doba“, i da je svako ispoljavanje verskog i nacionalnog osećanja u Srba akt nesavremenosti, blizak šovinizmu i nasilju.
Ove tri gotovo „naučne istine“, širene u agitpropovskom maniru, pokušavaju da postanu aksiome: teze koje ne treba dokazivati, već se podrazumevaju. Cilj ovog projekta je da onemogući pokretanje bilo koje teme od srpskog duhovnog i nacionalnog interesa, tj. da metodom udaranja ovakvih medijskih etiketa unapred diskvalifikuje svaku pravoslavnu i nacionalnu misao na društvenoj sceni. Krajnji epilog trebalo bi da bude proizvodnja unutrašnjeg psihološkog osećanja stida od vlastitog identiteta, društveno povlačenje i moralna predaja. Svi spoljni eksperimenti i udari koje smo doživeli unazad 15 godina ništa su prema ovoj specijalnoj operaciji koja treba da Srbe „oslobodi“ duhovnog identiteta i istorijskog instinkta samoodržanja, „denacifikuje“ i umrtvi za svaki aktuelni nacionalni imperativ. Radi se o složeno isprepletanoj intelektualno-naučnoj i političko-medijskoj paukovoj mreži, u koju smo se upleli i koja preti da nam isiše sve nacionalne sokove.

Možda će zvučati preterano, ali tvrdimo da će od psihološkog oslobođenja iz ove paukove mreže zavisiti sudbina srpskog naroda u 21. veku. Evo zašto.

Sistem podjarmljene svesti

Pomenuti sistem ideološko-medijskih manipulacija počiva na sledeće tri jednačine, koje će biti predmet naše „matematičke“ analize, kad već sve druge dosadašnje argumentovane intelektualne rasprave nisu dale rezultata.

Komunisti =antifašisti

Ne smemo nikako dozvoliti da istorija Srba u 20. veku počinje 1989. godine i tzv. „buđenjem srpskog nacionalizma“. Primetno je da se u javnom diskursu više i ne pominje pola veka titoizma na ovim prostorima, a zaboravljen je i period pre i za vreme Drugog svetskog rata. Ako tako nastavimo uskoro ćemo se kao u nekoj magli pitati da li je Jasenovac ikada postojao i da li je uopšte bilo ratova na svetu i Balkanu pre nego što su ih Srbi pokrenuli. Razlog ove istorijske zaboravnosti („higijena sećanja“ za koju se zalažu „drugosrbijanci“ ne dopire dalje u prošlost od 90-ih godina 20. veka) leži u tome što je epoha titoizma još uvek nije prošla, komunizam u Srba zapravo još uvek nije pao, odnosno bivši komunisti su i dalje na svim vodećim položajima u društvu (u politici, ekonomiji, medijima, nauci). Naše vreme možemo najtačnije nazvati „neotitoizmom“, iz prostog razloga što je u potpunosti obnovljen vrednosni sistem te epohe, koji počiva na tri ideološka stuba: materijalizmu, sekularizmu i anacionalizmu, kao i na očekivanju „obećanog raja“ večitog bratstva i jedinstva (jugoslovenske/ evropske) Unije.

Zašto se o svemu ovome ne govori? Zato što je komunizam još davno nabacio plašt antifašizma i slobodarske revolucije koja se ne dovodi u pitanje. Evo te jednačine:
Osnovna teza: Komunizam je bio na strani zapadnih demokratija u Drugom svetskom ratu i spada u demokratske i slobodarske tekovine svetske civilizacije. Titoizam je bio „demokratski komunizam“. Kao univerzalni antifašizam on je i danas aktuelan i neophodan.
Protivteza: Komunizam je nastao kao neprijatelj kapitalizma i demokratije i najpre je sklopio ugovor o nenapadanju sa nacizmom. Komunizam koristi rat između nacizma i zapadne demokratije za izvoz svojih ideja i komunističke revolucije širom Evrope i sveta. Komunizam je bio antifašistički pokret samo u onoj meri u kojoj je to bio deo njegove taktike za osvajanje vlasti.
Skrivena (tabu) teza: I antifašisti mogu biti zločinci. Komunizam je svetu naneo više zla nego nacizam, koji je doneo ogromnu pustoš i zlo. Komunisti su napravili više zločina nego nacisti, koji su bili masovne ubice. Sovjetski koncentracioni logori su nastali pre nacističkih, u kojima su nad ljudima rađeni stravični eksperimenti. Komunistički ateizam bio je borbeniji od nacističkog koji je bio zasnovan na sektaštvu i paganizmu. Kakav je onda bio komunizam ako je bio gori od nacizma?

Da li ćemo u našem društvu ikada javno čuti istinu da je komunizam zločinački projekat, da su komunisti činili zločine u ratu i posle njega, da u Srbiji još postoji na desetine neotkopanih masovnih grobnica žrtava komunističkog terora 1944-45, koje vapiju za otkopavanjem, opelom i dostojnim sahranjivanjem?

Sloboda = sekularizam i anacionalnost

Po vladajućem medijskom mišljenju, kada se god pokrene pitanje ugroženosti nekog od segmenata srpskog nacionalnog identiteta to automatski označava početak nove srpske nacionalne histerije. Ti projektovani stavovi koje treba na silu da usvojimo izgledaju ovako:

Mehanizmi za negovanje i zaštitu tradicionalnih vrednosti u našem društvu zapravo su skriveni načini za progon Drugog. Promocija pravoslavne duhovnosti uperena je protiv drugih verskih zajednica, a pokretanje tema o srpskim nacionalnim interesima direktno usmereno protiv drugih naroda i država. Jedino rešenje za sistematsko onemogućavanje stalnog povampirenja rušilačkog srpskog nacionalizma nalazi se u potpunoj sekularizaciji i denacifikaciji srpskog društva. Srbi mogu prestati da budu opasnost za druge oko sebe samo ako definitivno neutrališu i iz javnosti eliminišu svoje Pravoslavlje i rodoljublje, kao verski netrpeljive i ratnohuškačke nacionalne osobine.

Ova neobična jednačina počiva na sledećim pretpostavkama:
Osnovna teza: Svako javno pominjanje duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda dovodi u pitanje druge vere i nacije na tlu Srbije, a i šire. Zato je nedopustivo da Srbi raspolažu mehanizmima vođenja „politike identiteta“, jer oni predstavljaju model pomoću kojeg se obračunavaju sa drugima. Samo odstupanje od korišćenja ovih mehanizama može zaštiti manjinska i ljudska prava u Srbiji i na Balkanu u celini.
Protivteza: Pravoslavno hrišćanstvo u Srba i srpsko rodoljublje nikada nisu bili upereni protiv drugih vera i nacija, već su branili svoje. U svim drugim državama većinski narod ima legitimno pravo da koristi mehanizme negovanja i zaštite vlastitog nacionalnog identiteta. Zašto bi to bilo uskraćeno samo Srbima?
Skrivena (tabu) teza: Sekularizam i internacionalizam u Srba su antihrišćanski i antinacionalni proizvodi. U našem društvu političke ideje odvajanja Crkve od države, nemešanja Crkve u politiku, građanskog društva, multikulturalizma i globalizma, svoj smisao postojanja nalaze u borbi protiv nepostojećeg, tj. izmišljenog srpskog „klerofašizma“, a zapravo su u funkciji negiranja i eliminisanja iz javnog diskursa svakog oblika društveno angažovane crkvenosti i patriotizma. Pod maskom promocije ljudskih i manjinskih prava nove generacije krije se odlučni obračun sa tradicionalnim sistemom vrednosti i nasleđenim duhovnim i kulturnim obrascima.

Postavlja se pitanje zašto je to tako i da li je tako kod drugih naroda? Zašto bi naš „građanski“, „multikulturni“, „globalni“ identitet isključivao naš duhovni i nacionalni identitet? Zar to poštovanje drugog i drugačijeg, koje bi trebalo da dosledno sprovodimo u našoj državi, ne treba da važi i za nas, kada je u pitanju odnos drugog prema našem identitetu? Zašto bi naše insistiranje da ostanemo ono što smo kroz vekove bili ugrožavalo bilo koga drugoga, izuzev u tome što taj drugi želi da mi ne ostane ono što smo bili već da se promenimo u projektovanom pravcu? Gde su naša sloboda izbora, naša ljudska, verska i nacionalna prava? Ili ona iz nekog razloga za nas ne važe?

Hrišćanstvo i rodoljublje= propadanje unazad

Dalja medijska indoktrinacija tvrdi da svi pokušaji da se društveni aktivizam danas zasnuje na hrišćanskim i nacionalnim osnovama predstavljaju krajnje retrogradan čin i vuku naše društvo duboko unazad. Radi se o pokušaju oživljavanja davno prošlih vremena i društvenih oblika, zarobljenosti u prošlosti, nemogućnosti da se živi i deluje u savremenosti, potpunom odsustvu osećaja za moderni svet. Ova vrsta duhovnog i nacionalnog angažmana je suštinski nesposobna za savremenu komunikaciju, ljudske i svenarodne potrebe u 21. veku. Reč je o intelektualnoj zaostalosti i nametanju svojih mrtvih ideja živom životu našeg doba.

Da vidimo na čemu se temelji ova jednačina:
Osnovna teza: Svaka tema koju pokreće hrišćanska i nacionalna misao danas je tema iz prošlosti. Njihovi glasnogovornici nemaju niti jednu ideju za budućnost i vode narod unazad i u novu propast. Takve ideje i njihovi nosioci trebalo bi da budu izopšteni iz savremene društvene komunikacije, jer svojom idejnom opstrukcijom stalno koče i remete društveni napredak.
Protivteza: Svetosavlje je moderno. Duhovni i moralni, u osnovi egzistencijalni problemi čoveka i ljudske zajednice su univerzalni, svevremeni. Hrišćanski pogled na svet je aktuelan i delatan i danas. Uprkos proglašenju „kraja istorije, nacija i država“ nacionalni identiteti i države još uvek postoje, a istorija se obnavlja i ponavlja.
Skrivena (tabu) teza: Savremeni svet je bolestan. Mirnodopska utopija globalističkog „raja na zemlji“ se pokazala kao duhovna, moralna, ekološka, ekonomska i međunarodno-pravna propast. Progresizam više nije vladajuća ideologija i sve više je glasova koji dovode u pitanje potrošačku civilizacija koja svet vodi u besmisao i samouništenje. Vizija i duhovne i materijalne „propasti Zapada“, ako nastavi da se razvija u započetom moralnom pravcu, koju su imali najveći evropski umovi poput Osvalda Špenglera, Nikole Tesle i Aleksandra Solženjicina, sada se ostvaruje na naše oči.

„Stare“ vrednosti ponovo dobijaju na značaju: duhovnost, moral, porodica, zavičaj, nacija, država - ponovo su na ceni. Opasno pitanje glasi: da li su ideolozi progresizma u nas zapravo nesavremeni i prevaziđeni, dok društvene ideje i grupe inspirisane duhovnim i nacionalnim vrednostima iznova stupaju na istorijsku pozornicu kao modernost prve vrste? Šta ćemo u slučaju da svi drugi narodi ponovo spremno dočekuju ovakav razvoj situacije, a mi ostanemo poslednji vernici globalnog svetskog poretka koji više ne postoji?

Šta nam je činiti?

Kakve će biti društvene posledice daljeg unutrašnjeg sagorevanja ovakvih osnovnih ideološko-medijskih teza u našem narodu? Povlačenje u sebe, nacionalni stid i apatija, odricanje i promena identiteta, uzmicanje u svakom društvenom smislu. Prosečan srpski čovek uskoro će zazirati od identitetskih tema, autocenzurisati u sebi svaku duhovnu i nacionalnu pomisao. Pokretanje tih tema iznutra će doživljavati kao potezanje istih onih stvari zbog kojih smo doživeli mnogo medijskih i istorijskih poraza poslednjih decenija, i želeće da se distancira od toga da „nikoga ne bi provocirao i pravio sebi probleme“.

Sa druge strane, ova vrsta nacionalne frustracije izazvaće pojavu radikalnih društvenih ideja i grupa koje će dobro doći utvrđivanju projektovanog stereotipa o „pogubnosti srpskog nacionalizma“. A ako takvih radikalnih društvenih grupa ili pojedinaca i ne bude, izmislićemo ih, kao nedavnu „opasnost od fašizma u Srbiji“, jer su nam stalno potrebni primeri koji potvrđuju zašto srpski narod treba držati u nekoj vrsti političkog protektorata.

Bez razotkrivanja prve teze nikada nećemo razumeti šta nam se desilo u 20. veku i kako je došlo do dezintegracije srpskog identiteta i države. Svaki pomen rodoljublja biće tretiran kao „neonacizam“. Bez objašnjenja drugog pitanja izgubićemo pravo i mehanizme za zaštitu vlastitog nacionalnog identiteta. Bez odgonetke treće nedoumice nećemo biti konkurentni na tržištu savremenih ideja, tj. bićemo unapred eliminisani iz takmičenja u kome se odlučuje sudbina naroda kome pripadamo.

Zato je lično i svenarodno intelektualno oslobođenje od ovih nametnutih medijsko-ideoloških matrica preduslov ne samo svakog društvenog aktivizma i uspeha, već i golog duhovnog i fizičkog opstanka srpskog naroda.

Akademija nauka, samostalna crkva i nacionalnost Vojvođanin deo scenarija za otcepljenje severne srpske pokrajine iza kojeg stoje Džordž Soroš, SVM i profesor Tibor Varadi, tvrde izvori Kurira

BEOGRAD - Vojvodina ubrzano ide ka samostalnosti! Iza projekta nezavisne države Vojvodine stoje Džordž Soroš, Savez vojvođanskih Mađara i profesor prava Tibor Varadi, tvrde dobro obavešteni izvori Kurira bliski DS, dodajući da je ovaj scenario već uveliko u procesu realizacije, a da „predsednik Boris Tadić trenutno nema snage da to spreči“.

Isti izvori navode da će u skoroj budućnosti uz Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti nastati i autokefalna vojvođanska crkva, dok se nacionalnost Vojvođanin polako uvodi, a Srbi, iako većinski narod, postaju nacionalna zajednica! Prema njihovim rečima, Skupština Vojvodine sa novim statutom dobija nadležnost da sama bira pravosudnu vlast, a uskoro će proširiti ingerencije i na bezbednost!

Ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić izjavio je da u vladajućoj koaliciji postoji konsenzus o tome da na istoj sednici Skupštine Srbije na kojoj se bude razmatrao predloženi statut Vojvodine usvoji i poseban zakon, „leks specijalis“, kojim će se preciznije definisati nadležnosti pokrajine. Čiplić je objasnio da je reč o specijalnom zakonu koji je „tehničke prirode“, ali koji je neophodan da bi se novi statut Vojvodine mogao primenjivati.

- Neophodno je da se posebnim republičkim zakonom razgraniče nadležnosti republike i pokrajine - rekao je Čiplić.

Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić izjavio je nedavno da su autori radne verzije pošli od tri glavne ideje, čiji je zajednički cilj brži napredak Vojvodine kao moderne evropske regije, poboljšanje standarda građana i doprinos ulasku Srbije u EU.

- Želeli smo da obezbedimo dalji razvoj privrede, poljoprivrede i infrastrukture, čemu će služiti buduća razvojna banka i formiranje institucija za privlačenje novca iz fondova EU. Druga ideja nam je bila puna ravnopravnost svih nacionalnih zajednica, što će obezbediti Savet nacionalnih zajednica, a treći zadatak nam je bio harmonizacija rada organa vlasti od lokalnog, preko pokrajinskog do republičkog nivoa - pojasnio je Pajtić.

Milorad Mirčić, potpredsednik SRS, za Kurir navodi da je „cilj separatista da preko razvojnih fondova poboljšaju standard u Vojvodini, što dugoročno vodi ka samostalnosti“.
- Vojvođanska akademija nauka već priprema falsifikovan dokument kojim će potkrepiti autokefalnost vojvođanske pravoslavne crkve. Već se utrkuju u priči kako naše crkve nisu građene isto kao hramovi u unutrašnjosti Srbije, a opšte je poznato da je to bila naredba Marije Terezije. Suština je da Čiplić i ostali „čiplići“ stvaraju novu naciju Vojvođanin. U skupštini Vojvodine već su deljeni nekakvi formulari na kojima zaposleni treba da se nacionalno deklarišu. Uz Srbin, Mađar i Slovak stajalo je i Vojvođanin. Malo je ljudi to zaokružilo, ali računa se da će za desetak godina to biti većinska „nacija“. I onda, kao u Crnoj Gori - kud koji - kaže Mirčić i dodaje da se Srbi u Vojvodini već označavaju kao nacionalna zajednica, a ne kao narod.

- Spremaju se da naprave razdor, da se stvori lažna slika o boljem životu u Vojvodini, a potom i da se vozilima s vojvođanskim registracijama dozvoli lakši ulazak u zemlje EU. Sve ovo može da se spreči ako se na vreme shvati kolika se opasnost nadvila nad Srbijom - zaključuje Mirčić.

TIBOR VARADI: ŠOKIRAN SAM!

Profesor Tibor Varadi za Kurir tvrdi da svako ko je prisutan u javnom životu mora da se navikne na vesti o sebi, ali i na glasine.

- Ovo je samo glasina, ali me je jako pogodila. Šokirala me je. Mislim da Vojvodina treba da bude pokrajina unutar Srbije. Da ima neka razumna ovlašćenja da bi funkcionisala kao i mnogi regioni i pokrajine u Evropi, ali nema sumnje da je Srbija država u kojoj će Vojvodina funkcionisati - rekao je Varadi.

Ima kod našeg naroda jedan vrlo hrđav i ružan običaj, a to je „psovanje." Istina, psuju i drugi narodi, ali gore od našeg naroda ne psuje niko na svetu. Obično ljudi iz drugih naroda psuju ili ruže to, što je za njih najmržije i odvratno, dok naš narod ruži čak i ono, što za njega treba da bude najsvetije i najpoštovanije. Zar mi ne čujemo skoro na svakom koraku, kako pojedini ljudi psuju majku i samoga Boga. Ovaj ružni običaj Srbi su primili za vreme robovanja od Turaka. Ali ne mislite, da su Turci psovali svoje majke i svoga Boga; to nebi učinio ni jedan Turčin, jer za to krivca je očekivala smrtna kazna. Turci su psovali samo srpsku majku i srpskog-hrišćanskog Boga, a to su činili uvek iz velike mržnje prema Srbima, koje Turci i nisu smatrali za ljude, nego za prezrenu raju.

Na žalost, pojedini iz nas umesto toga da omrzne ovu psovku, kojom su Turci ružili Srbe, umesto najvećeg gnušanja prema ovome turskom bezobrazluku, počeše i sami da ponavljaju ove turske grdnje i, na svoju veliku sramotu, psuju i svoju majku i svoga Boga, kao da pravdaju time svoje bivše zulumćare.

O nesreće! Zašto to činite? Zašto psujete svoju majku i svog Boga? Turčin je mrzeo srpsku majku i za to je psovao nju, ali zašto psuješ svoju majku ti, o Srbine!? - Možda za to, što je ona tebe rodila, ishranila, postavila na noge, negovala, čuvala? Ili za to što je ona pazila na tvoje zdravlje i tvoj Život?

Turčin je mrzeo Boga hrišćanskog i za to je psovao Ga, a zašto Ga psuješ ti, Srbine? - Zar i ti mrziš svoga Boga? - Tad reci za što? - Možda za to, što je On očuvao tvoju državu i tvoj narod? Možda za to, što On šalje rod na tvoju njivu i sreću u tvoj dom? Možda za to, što On spasava tebe od svake nevolje?

Dakle, što možemo reći za čoveka, koji psuje majku i Boga?

Prvo, da ovaj čovek nema pameti, jer psuje to što treba poštovati, grdi to što mora voleti i ruži one kojima se treba da klanja. Pametan čovek nikad toga nebi učinio.

Drugo: čovek, koji psuje majku i Boga, nema morala u svome srcu, jer čak i životinje poštuju i vole svoju majku i odane su onome ko ih njeguje i hrani, a ovaj čovek psuje svoju majku i ruži svoga najvećeg Darodavca - Boga.

Treće: čovek, koji psuje majku i Boga, nema straha Božjeg u sebi, jer i Gospod nam je zapovedio da poštujemo oca i majku i volimo Boga iznad svega u svetu, a ovaj čovek ne boji se Boga i ne sluša Njegove zapovesti.

Kako treba da se ponašamo prema takvom čoveku? - Njemu ne treba davati nikakvog poverenja, jer onaj, koji psuje majku i ne boji se svoga Boga, može lako i pokrasti, i ubiti, i opljačkati, i izdati otadžbinu, i napraviti lažnu menicu i svaki drugi zločin učiniti. Zašto? A za to, što psovati Boga i ružiti majku to je najveći zločin u svetu, a koji čini najveći zločin, taj će lako učiniti i ostale manje.

Jedan pošteni Jevrejin imao je kod sebe sluge hrišćane, ali čim je čuo, da sluga psuje Boga, odmah ga je isterao, govoreći: „Kad se ti ne bojiš svoga Boga, zar možeš da slušaš mene? Kad ti ne poštuješ svoga Nebesnog Gospodara, kako možeš poštovati mene - tvoga gazdu? - Ko psuje Boga i majku, taj je dakle nemoralan čovek i takav mene može uvek i opljačkati i prevariti i pokrasti i ubiti".

Vidite, dakle, da čak i ljudi drugih vera gnušaju se ovog našeg gadnog običaja. I zato ostavite ga, ne sramotite sebe i svoje srpsko ime. Neka svaki vidi da vi poštujete svoga Boga i da ste zahvalni svojim roditeljima; tada vas i Gospod neće napustiti, kao što vas ni do danas nije napuštao.